U svetu vantelesne oplodnje, gde se nada i nauka susreću svakodnevno, uloga embriologa često ostaje skrivena od očiju javnosti, a zapravo je jedna od ključnih na putu ka roditeljstvu. Naša sagovornica je upravo neko ko je godinama bio deo tog tihog, ali izuzetno odgovornog procesa – radeći sa embrionima, donoseći važne odluke i prateći razvoj života u njegovim najranijim fazama.

Kao embriolog sa iskustvom u primeni PGT-a, svakodnevno je balansirala između naučnih mogućnosti i etičkih pitanja koje savremena medicina nosi. Pre svega toga, njen profesionalni put dobio je i duboko ličnu dimenziju – kroz iskustvo majke koja se suočila sa  dijagnostikovanjem retke bolesti kod svog deteta.

Njena ćerka Zoja izgubila je bitku sa retkom i teškom Batenovom bolešću, a upravo po njoj je Zojin zakon dobio ime. To iskustvo pokrenulo je njenu borbu za sistemske promene, koja je dovela do donošenja Zojinog zakona u Srbiji, značajno unapređujući dostupnost rane dijagnostike i genetskih testova za decu.

Upravo to iskustvo pokrenulo je njenu borbu za sistemske promene, koja je dovela do donošenja Zojinog zakona u Srbiji, značajno unapređujući dostupnost rane dijagnostike i genetskih testova za decu. Danas, sa jedinstvenim spojem stručnog znanja i lične empatije, ona donosi perspektivu koja je istovremeno i profesionalna i duboko ljudska.

 

U razgovoru koji sledi, otkrivamo šta se zaista dešava u embriološkoj laboratoriji, koliko genetika menja tok lečenja neplodnosti, ali i gde su granice – medicinske, etičke i lične.

 

Kako biste čitaocima objasnili ulogu embriologa u procesu vantelesne oplodnje i koliko ta uloga utiče na konačan ishod?

Uloga embriologa u procesu vantelesne oplodnje je centralna i često presudna za konačan ishod. Embriolog je stručnjak koji prati život od samog početka — od trenutka kada se jajna ćelija i spermatozoid spoje, pa sve do formiranja embriona koji se vraća u matericu. U laboratoriji embriolog obavlja niz veoma preciznih i odgovornih procedura: priprema polne ćelije, izvodi oplodnju (klasičnu ili ICSI metodom), prati razvoj embriona iz dana u dan, procenjuje njihov kvalitet i bira onaj sa najvećim potencijalom za uspešnu trudnoću. U određenim slučajevima, embriolog radi i biopsiju embriona za preimplantaciono genetsko testiranje (PGT), što omogućava izbor genetski zdravog embriona. Kvalitet rada embriologa direktno utiče na stopu uspešnosti vantelesne oplodnje. Iako su kvalitet jajnih ćelija i spermatozoida ključni faktori, način na koji se sa njima rukuje, uslovi u laboratoriji i stručnost embriologa mogu značajno povećati ili smanjiti šanse za uspeh. IVF laboratorija je mesto gde se donose brojne mikro-odluke koje imaju veliki značaj — od izbora trenutka oplodnje do procene razvoja embriona.

 

Međutim, uspeh vantelesne oplodnje nikada nije rezultat rada jedne osobe, već snažnog timskog rada i bliske saradnje različitih stručnjaka. Sve karike su podjednako važne u tom lancu — i medicinska sestra, i ginekolog, i embriolog, i genetičar. Samo kroz koordinisan rad, poverenje i stalnu komunikaciju možemo postići najbolji mogući ishod — rođenje zdravog deteta, što je zajednički cilj celog tima.

 

Šta se zapravo dešava sa embrionom u laboratoriji od trenutka oplodnje do transfera – šta pacijenti najčešće ne znaju o tom procesu?

Od trenutka oplodnje do transfera, embrion prolazi kroz izuzetno dinamičan i precizno kontrolisan razvoj u laboratoriji, a mnogo toga što se dešava u tom periodu pacijenti zapravo ne vide i često ne znaju.

Nakon oplodnje, bilo klasičnom metodom ili ICSI procedurom, embriolog pažljivo prati da li je došlo do pravilnog spajanja genetskog materijala. Već narednog dana proverava se da li je embrion započeo deobu — to je prvi znak da se razvoj odvija kako treba.

U narednim danima embrion prolazi kroz više faza razvoja: od jedne ćelije, preko stadijuma sa 2, 4 i 8 ćelija, pa sve do blastociste, koja je najčešće stadijum u kome se embrion vraća u matericu. Tokom celog tog perioda embrion se nalazi u inkubatoru koji simulira uslove u telu žene — kontrolisana temperatura, gasovi i pH vrednost. Embriolog svakodnevno procenjuje kvalitet embriona, prati brzinu i pravilnost deoba i donosi odluke koje mogu uticati na uspeh postupka.

Ono što pacijenti najčešće ne znaju jeste koliko je laboratorijski deo procesa zapravo intenzivan i koliko pažnje zahteva svaki pojedinačni embrion. Embrioni se ne „ostavljaju sami“ u inkubatoru — svaki njihov razvojni korak se prati, dokumentuje i procenjuje.

Ponekad se menja medijum u kome se embrion razvija, optimizuju se uslovi ili se donosi odluka o produženju kultivacije do blastociste kako bi se izabrao embrion sa najvećim potencijalom. Takođe, mnogi pacijenti ne znaju da embriolog u određenim situacijama može uraditi i biopsiju embriona za preimplantaciono genetsko testiranje (PGT), pri čemu se uzima mali broj ćelija iz embriona bez narušavanja njegovog daljeg razvoja. Ovaj korak omogućava izbor embriona sa normalnim brojem hromozoma ili bez specifične genetske bolesti.

Možda najvažnije što pacijenti ne vide jeste da se u laboratoriji svakodnevno donose brojne stručne odluke — kada izvršiti transfer, koji embrion izabrati, da li zamrznuti embrione i u kom trenutku. Te odluke se zasnivaju na znanju, iskustvu i stalnom praćenju razvoja embriona.

Na kraju, iako embrion provodi nekoliko dana u laboratoriji, cilj celog tima je da mu obezbedi najbezbednije moguće okruženje do trenutka kada se vrati tamo gde prirodno pripada — u matericu.

 

PGT se sve češće pominje – kada on zaista ima medicinsko opravdanje, a kada možda nije neophodan?

PGT (preimplantaciono genetsko testiranje) je izuzetno moćan alat savremene reproduktivne medicine, ali kao i svaka napredna tehnologija, mora se koristiti promišljeno i sa jasnim medicinskim razlogom. Nije cilj testirati svaki embrion, već pomoći onim parovima kod kojih postoji realan rizik da se genetski problem prenese na dete ili da dođe do ponovljenih neuspeha u lečenju neplodnosti.

PGT ima jasno medicinsko opravdanje u situacijama kada postoji povećan genetski rizik. To su, na primer:

• parovi koji nose poznatu naslednu genetsku bolest
• žene u starijoj reproduktivnoj dobi
• parovi sa ponovljenim spontanim pobačajima
• parovi sa više neuspešnih IVF pokušaja
• slučajevi teškog muškog faktora neplodnosti
• kada postoji poznata hromozomska abnormalnost kod jednog od partnera

U tim situacijama, PGT može značajno povećati šansu za rođenje zdravog deteta i smanjiti rizik od emocionalno i fizički iscrpljujućih neuspeha. On ne garantuje trudnoću, ali može pomoći da se izabere embrion sa najvećim potencijalom za uspešan razvoj.

S druge strane, PGT nije uvek neophodan. Kod mladih parova bez istorije genetskih bolesti, sa dobrim kvalitetom embriona i bez prethodnih neuspeha, rutinska primena PGT-a može predstavljati dodatni trošak i produženje procesa bez jasne medicinske koristi. Važno je naglasiti da je svaki slučaj individualan i da odluku o PGT-u treba donositi na osnovu medicinskih indikacija, a ne samo želje za „dodatnom sigurnošću“.

Ključna poruka je da PGT nije luksuz niti univerzalno rešenje, već ciljano medicinsko sredstvo. Kada se koristi u pravoj indikaciji, on može sprečiti teške genetske bolesti i skratiti put do zdrave trudnoće. Kada se koristi bez jasnog razloga, može nepotrebno opteretiti pacijente — finansijski, vremenski i emotivno.

Zato je najvažnije da odluka o PGT-u bude rezultat stručne procene i timskog rada ginekologa, embriologa i genetičara, uz otvoren razgovor sa pacijentima o realnim benefitima ograničenjima i očekivanjima.

 

Kako izgleda postupak biopsije (uzimanja ćelija) embriona za PGT – koliko je bezbedan i da li može da utiče na dalji razvoj embriona?

Postupak biopsije embriona za PGT je visoko precizna mikromanipulaciona procedura koja se danas smatra rutinskom u savremenim IVF laboratorijama, ali zahteva veliko iskustvo embriologa i strogo kontrolisane uslove rada. Biopsija se najčešće radi u stadijumu blastociste, obično petog ili šestog dana razvoja embriona. U tom trenutku embrion već ima veliki broj ćelija koje su diferencirane u dve grupe — one koje će formirati budući fetus i one koje će formirati posteljicu. Embriolog uzima mali broj ćelija upravo iz dela koji će kasnije formirati posteljicu (trofektoderm), čime se dodatno čuva integritet dela embriona koji će postati beba.

Sam postupak izgleda kao izuzetno precizan rad pod mikroskopom. Uz pomoć specijalnih mikromanipulatora i laserske tehnologije, embriolog pažljivo odvaja nekoliko ćelija, bez direktnog oštećenja ostatka embriona. Nakon biopsije, embrion se najčešće zamrzava (vitrifikuje) dok se čeka rezultat genetske analize.

Što se tiče bezbednosti, savremeni podaci i dugogodišnja praksa pokazuju da je biopsija embriona generalno bezbedna procedura kada je izvodi obučen i iskusan embriolog. Rizik da biopsija negativno utiče na dalji razvoj embriona postoji, ali je nizak. Većina embriona nastavlja da se razvija normalno nakon biopsije i može dovesti do uspešne trudnoće i rođenja zdravog deteta.

Ono što je važno naglasiti jeste da bezbednost ne zavisi samo od same tehnike, već i od:

• kvaliteta embriona pre biopsije
• iskustva embriologa
• uslova u laboratoriji
• pravilnog zamrzavanja i odmrzavanja embriona

Pacijenti često ne znaju da je embrion izuzetno „otporan“ u ovoj fazi razvoja i da gubitak nekoliko ćelija ne znači gubitak potencijala za razvoj. Upravo zbog toga se biopsija radi u stadijumu blastociste, kada embrion ima dovoljno ćelija da nadoknadi uzeti mali uzorak.

Na kraju, važno je reći da je biopsija embriona alat koji nam omogućava da smanjimo rizik od genetskih bolesti i povećamo šansu za zdravu trudnoću, ali se primenjuje samo kada za to postoji medicinska indikacija i uz pažljivo savetovanje pacijenata.

 

Postoje li situacije kada kvalitet embriona izgleda odlično pod mikroskopom, a genetski nalaz pokaže drugačije?

Da, postoje situacije kada embrion izgleda odlično pod mikroskopom, ali genetski nalaz pokaže hromozomsku nepravilnost. Morfologija, odnosno spoljašnji izgled embriona, govori nam mnogo o njegovom razvoju, ali ne može da nam pokaže genetski sadržaj. Embrion može imati pravilan broj ćelija, lepu strukturu i uredan tempo deoba, a ipak nositi hromozomsku grešku koja može dovesti do neuspešne implantacije, spontanog pobačaja ili genetske bolesti.

To je upravo razlog zašto je PGT važan u određenim medicinskim situacijama — on „gleda“ ono što mikroskop ne može da vidi. Embriolog procenjuje kvalitet embriona na osnovu razvoja i izgleda, dok genetičar analizira hromozome i genetski materijal. Tek kombinacija te dve procene daje najpotpuniju sliku potencijala embriona.

Istovremeno, važno je naglasiti i suprotnu situaciju. Dešava se i da embrion koji ne izgleda savršeno pod mikroskopom bude genetski potpuno uredan i da dovede do zdrave trudnoće. Zato se u savremenoj reproduktivnoj medicini sve više govori o tome da morfologija i genetika nisu konkurenti, već partneri u proceni embriona.

Pacijenti često pretpostavljaju da „najlepši embrion“ automatski znači i „najzdraviji embrion“, ali realnost je složenija. Procena embriona je višeslojna i uključuje:

• morfologiju (izgled i razvoj)
• dinamiku deoba
• genetski status (kada postoji indikacija za PGT)
• klinički kontekst pacijenata

Zato je ključno razumeti da kvalitet embriona nije samo ono što vidimo pod mikroskopom, već i ono što se nalazi u njegovim hromozomima. Najbolji rezultati postižu se kada se kombinuju znanje embriologa, iskustvo genetičara i klinička procena ginekologa — ponovo potvrđujući da je uspeh vantelesne oplodnje rezultat timskog rada, a ne jedne pojedinačne procene.

 

Kako pacijentima objasniti da ni „genetski uredan“ embrion ne znači automatski i uspešnu trudnoću?

Važno je da pacijentima otvoreno objasnimo da „genetski uredan“ embrion znači da smo uklonili jednu veliku prepreku, ali ne i da smo garantovali trudnoću. PGT nam daje informaciju o hromozomskom statusu embriona, ali uspešna trudnoća zavisi od mnogo drugih faktora koji prevazilaze samu genetiku.

Implantacija i dalji razvoj trudnoće predstavljaju izuzetno složen biološki proces u kome učestvuju i embrion i organizam majke. Čak i kada je embrion genetski uredan, na ishod mogu uticati:

• stanje i receptivnost endometrijuma
• hormonski balans
• imunski i vaskularni faktori
• kvalitet same laboratorijske i kliničke procedure
• opšte zdravstveno stanje pacijentkinje
• ponekad i faktori koje medicina još uvek ne može u potpunosti da objasni

Zato često koristimo jednostavnu analogiju: genetski uredan embrion je kao kvalitetno seme — ali da bi iz njega nastao život, potrebno je i plodno tlo i odgovarajući uslovi. Ova poruka je važna jer pomaže pacijentima da imaju realna očekivanja, ali i da razumeju vrednost PGT-a. On značajno povećava šansu za uspeh i smanjuje rizik od spontanog pobačaja ili genetskih bolesti, ali ne može da obezbedi apsolutnu sigurnost.

Najvažnije je naglasiti da uspešna trudnoća nije rezultat jednog faktora, već sinergije više elemenata — kvaliteta embriona, zdravlja pacijentkinje i stručnosti celog tima. Upravo zato u vantelesnoj oplodnji govorimo o verovatnoći uspeha, a ne o garanciji. Takav iskren i transparentan pristup gradi poverenje između pacijenata i medicinskog tima i pomaže im da kroz proces prođu informisano, sa nadom, ali i sa realnim očekivanjima.

Koje su najčešće zablude sa kojima se susrećete kada je u pitanju genetsko testiranje embriona?

Genetsko testiranje embriona je moćan alat savremene medicine, ali oko njega i dalje postoji mnogo zabluda koje mogu stvoriti nerealna očekivanja kod pacijenata. Kao stručnjaci, naš zadatak nije samo da primenjujemo tehnologiju, već i da pomognemo ljudima da razumeju šta ona zaista može — ali i šta ne može.

Jedna od najčešćih zabluda je da PGT garantuje trudnoću. Pacijenti ponekad veruju da će, ako je embrion genetski uredan, trudnoća sigurno nastati. Istina je da PGT značajno povećava šansu za uspeh i smanjuje rizik od spontanog pobačaja, ali ne može da garantuje implantaciju niti rođenje deteta. Trudnoća je rezultat složene interakcije između embriona i organizma majke.

Druga česta zabluda je da PGT otkriva sve moguće bolesti. U stvarnosti, genetsko testiranje ima jasno definisan obim. Najčešće se ispituje broj i struktura hromozoma ili prisustvo konkretne nasledne bolesti za koju postoji poznata mutacija u porodici. Postoje mnoge bolesti i stanja koja se ne mogu detektovati ovim testiranjem, pa je važno da pacijenti razumeju granice metode.

Treća zabluda je da je PGT potreban svima koji rade vantelesnu oplodnju. PGT je izuzetno koristan u određenim medicinskim indikacijama — na primer kod poznatih genetskih bolesti, ponovljenih pobačaja ili starije reproduktivne dobi — ali nije rutinska potreba za svaki par. Individualna procena je ključna.

Četvrta zabluda je da biopsija embriona oštećuje embrion ili smanjuje šanse za trudnoću. Savremene tehnike biopsije, kada ih izvodi iskusan embriolog u adekvatnim laboratorijskim uslovima, smatraju se bezbednim, a većina embriona nastavlja normalan razvoj nakon

procedure.

Možda najvažnija zabluda je da postoji „savršen embrion“.

U biologiji retko govorimo o savršenstvu. Čak i genetski uredan embrion ima određeni procenat šanse za uspeh, ali i dalje ostaje deo kompleksnog biološkog procesa koji ne možemo u potpunosti kontrolisati. Zato je ključna poruka pacijentima da je genetsko testiranje embriona alat koji pomaže u donošenju boljih odluka, ali nije čarobno rešenje. Najveću vrednost ima kada se koristi u pravoj indikaciji, uz jasno objašnjenje mogućnosti i ograničenja, i u okviru timskog rada ginekologa, embriologa i genetičara.

 

Da li smatrate da će PGT u budućnosti postati standard u VTO postupcima ili će ostati ciljano primenjivan?

PGT će u budućnosti sigurno imati sve važniju ulogu u vantelesnoj oplodnji, ali verujem da će i dalje ostati ciljano primenjivan, a ne univerzalni standard za sve pacijente. Razvoj tehnologije ide veoma brzo — testovi postaju precizniji, dostupniji i brži, a naše razumevanje genetike sve dublje. Zbog toga će se indikacije za PGT verovatno širiti, posebno kod parova sa povećanim rizikom za genetske ili hromozomske poremećaje. Međutim, medicina zasnovana na dokazima nas uči da svaka intervencija treba da ima jasno medicinsko opravdanje. Standardizacija bez individualizacije može dovesti do nepotrebnih procedura, većih troškova i dodatnog opterećenja za pacijente. Zato je važno da PGT ostane alat koji se koristi onda kada zaista donosi kliničku korist.

U budućnosti ćemo verovatno videti:

• naprednije metode genetske analize sa većom tačnošću
• kraće vreme čekanja na rezultate
• nižu cenu testiranja
• bolju integraciju genetskih podataka u planiranje IVF postupka

Ali čak i uz sve te inovacije, ključna odluka će uvek biti individualna procena svakog para. Neki pacijenti će imati jasnu korist od PGT-a, dok kod drugih ta korist može biti minimalna. Zato smatram da budućnost nije u tome da PGT postane standard za sve, već da postane pametno i odgovorno korišćen standard — tamo gde zaista pravi razliku. To je suština savremene reproduktivne medicine: personalizovan pristup, zasnovan na nauci, iskustvu i potrebama svakog pojedinačnog pacijenta.

 

Gde je granica između medicinske potrebe i etičkih dilema kada govorimo o selekcijiembriona?

Granica između medicinske potrebe i etičkih dilema u selekciji embriona nalazi se u nameri — da li tehnologiju koristimo da sprečimo bolest ili da oblikujemo poželjne osobine. Kada selekcija embriona ima za cilj sprečavanje teške genetske bolesti, patnje deteta ili ponovljenih gubitaka trudnoće, tada govorimo o jasnoj medicinskoj potrebi. Tada je fokus na zdravlju i kvalitetu života, a ne na izboru „po meri“. Etičke dileme počinju onog trenutka kada selekcija prelazi iz domena medicine u domen želja. Na primer, izbor pola iz nemedicinskih razloga, selekcija na osnovu fizičkih karakteristika ili potencijalnih osobina, otvara pitanja o granicama odgovornosti medicine i društva. Tehnologija može mnogo, ali to ne znači da sve što je moguće treba i primenjivati. Važno je naglasiti da u praksi većina odluka u reproduktivnoj medicini nije crno-bela. Postoje situacije koje zahtevaju pažljivo razmatranje, multidisciplinarni pristup i jasan etički okvir. Zato je ključna uloga stručnog tima — ginekologa, embriologa i genetičara — ali i regulatornih tela i profesionalnih smernica koje štite interese pacijenata i buduće dece.

Suštinska granica je u odgovornosti prema budućem životu. Kada selekcija embriona smanjuje rizik od ozbiljne bolesti ili patnje, ona je izraz medicinske brige. Kada počinje da se koristi za unapređenje ili „optimizaciju“ osobina, tada ulazimo u prostor etičkih dilema koje zahtevaju širu društvenu raspravu. Možda najvažnija poruka je da selekcija embriona nije pitanje moći tehnologije, već zrelosti društva da odluči kako će tu tehnologiju koristiti — sa merom, empatijom i jasnim vrednostima.

 

Kako izgleda donošenje odluke kada postoji više embriona pogodnih za transfer – da lipostoji „najbolji“ izbor?

Kada postoji više embriona pogodnih za transfer, donošenje odluke je pažljivo balansiranje između naučnih kriterijuma i individualne situacije pacijenata — i u većini slučajeva ne postoji jedan apsolutno „najbolji“ embrion. Postoji embrion sa najvećim potencijalom u datom trenutku, ali biologija nikada nije potpuno predvidiva. U praksi, embriolog procenjuje više parametara kako bi predložio embrion za transfer. To uključuje morfologiju embriona, dinamiku njegovog razvoja, stadijum u kome se nalazi, kao i eventualne genetske rezultate ukoliko je rađen PGT. Na primer, blastocista koja se razvija pravilnim tempom i ima dobru strukturu ima veće šanse za implantaciju, ali i dalje govorimo o verovatnoći, a ne o sigurnosti.

Ono što pacijenti često ne znaju jeste da odluka nije samo laboratorijska, već klinička i timska. U izbor embriona uključeni su:

• embriolog, koji procenjuje kvalitet i razvoj embriona
• ginekolog, koji procenjuje stanje endometrijuma i spremnost organizma za transfer
• genetičar, ukoliko postoji genetski nalaz
• i sam pacijent, kroz informisan razgovor o prioritetima i planu lečenja

Na primer, ako postoji više genetski urednih embriona, izbor može zavisiti od suptilnih razlika u razvoju ili od strategije lečenja — da li se planira jedan transfer, koliko pacijentkinja ima godina, kakva je istorija prethodnih pokušaja i slično. Važno je naglasiti da u reproduktivnoj medicini retko govorimo o „najboljem“ embrionu, već o najrazumnijem izboru u datom trenutku. Često postoji nekoliko embriona sa sličnim potencijalom, i svaki od njih može dovesti do zdrave trudnoće.

Zato pacijentima obično objašnjavamo da ne biramo savršen embrion — biramo onaj koji u tom trenutku ima najveću šansu da postane beba. Ta odluka je rezultat znanja, iskustva i timskog rada, ali i poštovanja činjenice da je svaki embrion jedinstven i da biologija uvek zadržava element neizvesnosti.

 

Koliko su stres i očekivanja pacijenata prisutni i u laboratoriji, i kako se vi kao embriolognosite sa tom vrstom odgovornosti?

Stres i očekivanja pacijenata su itekako prisutni i u laboratoriji, iako pacijenti taj deo procesa ne vide. Svaki embrion koji držimo pod mikroskopom za nas nije samo ćelijska struktura — to je nečija nada, nečiji dug put kroz lečenje, često i mnogo suza, čekanja i vere da će baš ovaj put uspeti.

U laboratoriji vlada velika koncentracija i disciplina, ali i snažan osećaj odgovornosti. Znamo da naši postupci — koliko god bili mikroskopski precizni — imaju ogromne posledice u stvarnom životu ljudi. Ta svest je stalno prisutna i oblikuje način na koji radimo: pažljivo, smireno i sa poštovanjem prema svakom embrionu i svakom paru.

Kao embriolog, naučite da radite pod pritiskom, ali i da razvijete unutrašnju stabilnost. Najvažnije je osloniti se na znanje, protokole i tim. U laboratoriji nema mesta za improvizaciju — svaki korak je standardizovan, proverljiv i ponovljiv, upravo zato da bi se stres pretvorio u kontrolisan proces. Istovremeno, važno je sačuvati i ljudsku dimenziju posla. Mi nismo samo tehničari koji rade sa ćelijama — mi smo deo priče o nastanku života. Zbog toga mnogi embriolozi razviju poseban odnos prema svom radu, kombinaciju profesionalne discipline i duboke empatije.

Odgovornost je velika, ali upravo ona daje smisao ovom pozivu. Najveća nagrada nije savršena laboratorijska procedura, već trenutak kada saznate da je embrion koji ste pratili postao trudnoća, a zatim i dete. Tada sav stres dobija svoje opravdanje. Možda najiskreniji odgovor je sledeći: da, osećamo pritisak — ali ga pretvaramo u pažnju, preciznost i posvećenost. Jer iza svakog embriona stoji porodica koja veruje da radimo najbolje što medicina danas može.

 

Vaše lično iskustvo sa retkom bolešću deteta dalo je dodatnu dimenziju vašem radu – nakoji način je to promenilo vaš pristup pacijentima?

Moje lično iskustvo sa retkom bolešću deteta zauvek je promenilo način na koji posmatram svoj rad — ne samo kao embriolog, već i kao majka i kao neko ko razume šta znači živeti sa neizvesnošću dijagnoze. Kada prođete kroz takvo iskustvo, medicina prestaje da bude samo nauka i postaje duboko lična misija. Ja sam, zapravo, i postala embriolog upravo zbog svoje lične priče i gubitka deteta usled retke bolesti. To iskustvo me je usmerilo ka embriologiji i genetici, sa željom da pomognem drugim porodicama da dobiju šansu za zdravo dete i da, gde je to moguće, spreče bolest pre nego što počne.

Neko pacijentima pristupa pre svega kroz stručnost i protokole, ja se trudim da im pristupam i kroz razumevanje njihovih strahova, nade i pitanja koja možda ne izgovore naglas. Znam kako izgleda čekati rezultate, kako zvuči svaka nova informacija i koliko je važno da vam neko objasni stvari jasno, iskreno i sa empatijom.

To iskustvo me je naučilo da iza svakog uzorka, svakog embriona i svakog nalaza stoji porodica koja želi jedno — zdravo dete. Naučilo me je i koliko je važna prevencija, rana dijagnostika i odgovorna primena genetike. Upravo zato danas posebno naglašavam značaj genetskog savetovanja i informisanog donošenja odluka.

Takođe, to iskustvo me je učinilo pažljivijom u komunikaciji. Naučila sam da stručne informacije moraju biti tačne, ali i humane — jer reči koje izgovorimo u medicini često ostaju sa porodicama zauvek. Možda je najveća promena u tome što danas svoj posao ne doživljavam samo kao profesiju, već kao lični poziv. Moj rad je način da bol pretvorim u smisao, a iskustvo u pomoć drugima.

Na kraju, to iskustvo me je naučilo jednu važnu stvar: da svaku odluku donosim sa znanjem stručnjaka, ali i sa srcem roditelja.

 

Koliko je Zojin zakon promenio praksu u Srbiji kada govorimo o ranoj dijagnostici idostupnosti genetskih testova?

Zojin zakon je napravio istorijsku promenu u Srbiji — ne samo u zakonodavstvu, već u načinu na koji društvo posmatra ranu dijagnostiku i pravo deteta na dijagnozu. Pre njegovog donošenja, mnoge porodice su godinama lutale bez odgovora, a genetska testiranja su često bila teško dostupna ili finansijski nedostižna. Jedna od ključnih promena koju je zakon doneo jeste obaveza zdravstvenog sistema da reaguje brzo i sistematski. Ako dijagnoza ne može da se postavi u roku od šest meseci, lekar je dužan da omogući slanje uzoraka u inostranstvo o trošku države. To je prvi put jasno definisalo pravo pacijenata na savremenu dijagnostiku, bez obzira na to gde se ona sprovodi.

Rezultati su vrlo konkretni — zahvaljujući Zojinom zakonu, hiljade dece u Srbiji dobilo je dijagnozu koju ranije nisu mogli da dobiju. Zojin zakon je uveo princip da dijagnoza nije privilegija, već pravo. Zahvaljujući njemu, veliki broj dece u Srbiji dobio je pravovremenu dijagnozu, a rana dijagnostika je postala standard kome težimo, a ne izuzetak.

Posebno sam ponosna na činjenicu da je, u okviru sistema koji je razvijen nakon donošenja Zojinog zakona, preimplantaciono genetsko testiranje (PGT) danas finansirano od strane Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO). To je izuzetno važan korak, jer omogućava porodicama koje nose rizik za teške genetske bolesti da dobiju šansu za zdravo dete bez dodatnog finansijskog tereta. Time se Srbija svrstava među retke države koje finansiraju PGT iz javnog zdravstvenog sistema, što predstavlja snažnu poruku da prevencija i genetika imaju strateško mesto u savremenoj medicini. To nije samo medicinska odluka — to je društvena odluka da ulažemo u zdravlje budućih generacija.

Na kraju, za mene je ovo pitanje i lično i profesionalno: Zojin zakon je pokazao da bol može postati pokretač promene, a genetika alat koji daje nadu porodicama.

 

Gde i dalje vidite najveće izazove u sistemu kada su u pitanju retke bolesti i podrška porodicama?

Najveći izazov danas nije samo pronaći dijagnozu ili terapiju — već izgraditi sistem koji će pratiti porodicu kroz ceo životni put bolesti. Napravili smo veliki korak napred, ali sledeći korak je da podrška postane kontinuirana, koordinisana i dostupna svima — bez obzira na to gde žive ili koju retku bolest imaju. Najveći izazov je i dalje vreme — vreme do dijagnoze i vreme do terapije. Iako je Zojin zakon doneo ogromnu promenu, realnost je da mnoge porodice i dalje prolaze kroz dug period neizvesnosti. Rana dijagnostika postoji, ali kapaciteti sistema nisu uvek jednaki u svim delovima zemlje. U praksi to znači da porodice često lutaju između ustanova dok ne dođu do pravog odgovora.

Dostupnost terapija i finansijska održivost sistema ostaju ozbiljan izazov. Za većinu retkih bolesti terapija još uvek ne postoji, a kada postoji, često je izuzetno skupa. Budžet za retke bolesti omogućava nastavak lečenja postojećih pacijenata, ali bez dodatnih sredstava može biti teško obezbediti terapiju za nove pacijente i nove dijagnoze. To je pitanje ne samo medicine, već i dugoročne zdravstvene politike.

 

Da li ste kroz praksu imali situacije u kojima je PGT značajno promenio tok lečenja i ishod za jedan par?

Da, kroz praksu sam imala više situacija u kojima je PGT značajno promenio tok lečenja i ishod za jedan par. To su trenuci koji najjasnije pokazuju koliko genetika može da napravi razliku — ne samo medicinski, već i emotivno za porodicu. Za PGT sam se godinama usavršavala u internacionalnim PGT centrima i upravo tamo sam imala priliku da vidim veliki broj takvih slučajeva iz različitih zemalja i zdravstvenih sistema. To iskustvo mi je omogućilo da razumem koliko pravovremena genetska dijagnostika može da promeni tok lečenja i smanji broj neuspešnih pokušaja. Jedan od najčešćih scenarija je par koji ima ponovljene spontane pobačaje bez jasnog objašnjenja. Embrioni mogu izgledati odlično pod mikroskopom, trudnoća se može i uspostaviti, ali se gubitak ponavlja. Kada se u takvim situacijama uradi PGT, često se otkrije da značajan broj embriona ima hromozomske nepravilnosti koje nisu bile vidljive ranije.

Nakon selekcije genetski urednog embriona, put do uspešne trudnoće može biti kraći i manje traumatičan. Posebno su upečatljive situacije kada u porodici postoji poznata nasledna bolest. U takvim slučajevima PGT ne menja samo tok lečenja — on menja sudbinu cele porodice. Par koji nosi genetsku mutaciju često dolazi sa velikim strahom da će se bolest ponoviti kod sledećeg deteta. Kada se kroz PGT identifikuje embrion koji ne nosi tu mutaciju, par dobija realnu šansu da dobije zdravo dete bez tog nasleđenog rizika. Imala sam i situacije gde je PGT promenio strategiju lečenja.

Na primer, kod pacijentkinje sa više neuspešnih IVF pokušaja, nakon genetskog testiranja postalo je jasno da je problem bio u hromozomskom statusu embriona, a ne u materici ili hormonskoj terapiji. Ta informacija je omogućila timu da donese drugačije odluke i usmeri terapiju na pravi uzrok. Ono što je važno naglasiti jeste da PGT ne znači uvek brži uspeh, ali često znači jasniji put. Umesto ponavljanja istih pokušaja bez odgovora, par dobija informaciju koja omogućava racionalnije planiranje lečenja.

Na kraju, možda je najvažnija poruka sledeća: PGT ne menja samo medicinski ishod — on menja iskustvo pacijenata, jer im vraća osećaj kontrole i nade zasnovane na znanju.

 

Kako komentarišete razlike u dostupnosti i primeni savremenih genetskih metoda između Srbije i drugih zemalja?

Razlike u dostupnosti i primeni savremenih genetskih metoda između Srbije i drugih zemalja danas su manje nego ranije, ali i dalje postoje — pre svega u brzini pristupa testiranju, broju specijalizovanih centara i obimu usluga koje su rutinski dostupne pacijentima. U mnogim razvijenim zdravstvenim sistemima genetska dijagnostika je već duboko integrisana u standardnu medicinsku praksu, dok se u Srbiji taj proces još uvek intenzivno razvija. Važno je naglasiti da genetika danas predstavlja jedan od ključnih pravaca razvoja moderne medicine. Ipak, pristup savremenim dijagnostičkim metodama u našem sistemu i dalje je ograničen. To u praksi znači da pacijenti često do dijagnoze dolaze kasno, a mogućnosti za prevenciju i personalizovano lečenje ostaju nedovoljno iskorišćene.

Upravo zbog toga osnovali smo udruženje GenLife, koje je osnovano sa ciljem unapređenja genetske dijagnostike, prevencije i precizne medicine u Srbiji i regionu. GenLife je nastao kao odgovor na realne potrebe koje svakodnevno vidimo u praksi. GenLife je osnovan sa ciljem da doprinese promeni takvog pristupa, kroz povezivanje stručnjaka, edukaciju zdravstvenih radnika i podizanje svesti o značaju rane i precizne dijagnostike. Naš fokus je na približavanju savremenih genetskih tehnologija svakodnevnoj kliničkoj praksi, kako bi pacijenti dobili pravovremenu dijagnozu i adekvatnu terapiju.

Jedan od konkretnih izazova koji vidimo u praksi jeste nedovoljan broj embriologa obučenih za preimplantaciono genetsko testiranje (PGT). To je visoko specijalizovana procedura koja zahteva dodatnu edukaciju, praktičnu obuku i kontinuirano usavršavanje.

Upravo zbog toga u okviru udruženja GenLife, u saradnji sa internacionalnim genetsko- dijagnostičkim centrima, organizujemo obuke embriologa za PGT. Naš cilj je da ojačamo stručne kapacitete u zemlji i regionu, kako bi savremene genetske metode bile dostupne većem broju pacijenata, bez potrebe za odlaskom u inostranstvo.

Moja poruka je da Srbija danas ima stručnjake i znanje koji mogu da pariraju mnogim zemljama, ali sledeći korak je da savremena genetika postane dostupna svima — brzo, sistemski i ravnopravno. Jer u savremenoj medicini vreme do dijagnoze često znači razliku između progresije bolesti i šanse za pravovremeno lečenje.

 

Da li postoji rizik da se sa razvojem genetike pređe granica ka „dizajniranju“ potomstva ikako to danas regulišemo?

Razvoj genetike svakako otvara pitanje da li postoji rizik da se pređe granica ka „dizajniranju“ potomstva, ali je važno naglasiti da medicina danas ima jasne etičke i zakonske okvire koji takve scenarije sprečavaju. Tehnologija napreduje brzo, ali njen način primene je strogo regulisan upravo da bi se zaštitilo dostojanstvo deteta i integritet medicine. U savremenoj reproduktivnoj medicini, genetske metode poput PGT-a koriste se prvenstveno sa jednim ciljem — sprečavanje teških genetskih bolesti i povećanje šanse za rođenje zdravog deteta, a ne za izbor poželjnih osobina. U većini zemalja, uključujući Srbiju, zakon jasno definiše da se genetsko testiranje embriona može primenjivati samo iz medicinskih razloga.

Rizik od „dizajniranja“ potomstva više je teorijska nego realna opasnost u današnjoj kliničkoj praksi. Naučno gledano, većina osobina koje ljudi zamišljaju — poput inteligencije, visine ili talenta — zavisi od velikog broja gena i faktora sredine, pa ih nije moguće jednostavno „izabrati“. Medicina trenutno nema ni tehničku ni etičku osnovu da oblikuje takve karakteristike.

Ono što danas zaista reguliše ovu oblast jesu tri ključna stuba:

 zakonski okvir

 etičke smernice stručnih društava

 multidisciplinarni timovi

Granica je, dakle, jasno postavljena: genetiku koristimo da sprečimo bolest, a ne da unapređujemo osobine. To je princip koji štiti i pacijente i buduću decu.

U praksi, možda je najvažnije reći sledeće: najveća odgovornost stručnjaka danas nije samo da primene tehnologiju, već da znaju kada da je ne primene.

 

Šta biste savetovali parovima koji razmišljaju o PGT-u, ali imaju strah od rezultata i odlukakoje oni nose?

Parovima koji razmišljaju o PGT-u, ali osećaju strah od rezultata, najpre bih rekla da je taj strah potpuno razumljiv. Genetsko testiranje ne donosi samo informacije — ono donosi i odluke, a svaka odluka u vezi sa budućim detetom nosi veliku emocionalnu težinu. Važno je znati da cilj PGT-a nije da stvori dodatni pritisak, već da pruži jasnoću. Informacija, čak i kada je teška, često pomaže da se donesu promišljene odluke i izbegnu ponovljeni gubici trudnoće ili prenošenje ozbiljne genetske bolesti.

Moj prvi savet parovima je da ne donose odluku sami i u strahu, već uz podršku stručnog tima. Drugi važan savet je da sebi daju vreme. Takođe je važno naglasiti da rezultat PGT-a nije presuda, već informacija koja pomaže u planiranju sledećih koraka.

Na kraju nije hrabrost ne osećati strah — hrabrost je doneti odluku uprkos strahu, uz podršku i razumevanje.

 

Kada biste mogli da promenite jednu stvar u sistemu lečenja neplodnosti u Srbiji, šta bi tobilo i zašto?

Moj san je da svaka IVF klinika u Srbiji ima najmanje dva embriologa obučena za preimplantaciono genetsko testiranje (PGT). Kada bih mogla da promenim jednu stvar u sistemu lečenja neplodnosti u Srbiji, to bi bilo uvođenje istinski integrisanog pristupa — sistema u kome su dijagnostika, genetika, lečenje i podrška pacijentima povezani u jednu koordinisanu celinu. Danas imamo stručnjake, tehnologiju i znanje, ali pacijenti često prolaze kroz fragmentiran proces, sa mnogo čekanja, upućivanja i neizvesnosti.

U praksi to znači da parovi neretko rade iste analize na različitim mestima, čekaju na konsultacije ili se sami snalaze u donošenju složenih odluka. Najveći problem nije nedostatak medicine, već nedostatak koordinacije.

Kada bi sistem bio bolje povezan, to bi donelo nekoliko ključnih koristi:

• bržu i precizniju dijagnostiku uzroka neplodnosti
• pravovremeno uključivanje genetskog savetovanja kada je potrebno
• manje ponavljanja neuspešnih postupaka
• racionalnije korišćenje resursa
• manji emocionalni i finansijski teret za pacijente

Posebno bih naglasila potrebu za ranijom i sistematskom dijagnostikom. Ali možda najvažnije — promenila bih način na koji sistem prati pacijente. Neplodnost nije samo medicinski problem, već životna kriza koja zahteva kontinuiranu podršku.

Na kraju, kada bismo povezali sve karike u sistemu — od prve analize do rođenja deteta — ne samo da bismo povećali uspešnost lečenja, već bismo i značajno smanjili patnju kroz koju parovi prolaze.