Od momenta kad sam postala svesna sebe i okoline, mislim od devojačkih dana, neki osećaj me proganjao. Taj osećaj intuitivno me i nepogrešivo opominjao da će majčinstvo za mene biti skoro nedostižno, a sada posle više od decenije izgaranja, vidim da je sve to bilo istinito i stvarno, i ako sam ponekad pomišljala da nije sve u intuiciji, da me osećaj vara i da ne može biti baš tako strašno.

Ponekad pomislim da se to meni ne dešava, da je sve samo ružan san, da u dečijoj sobi spava moje dete, da se sa igrališta čuje glas i mog deteta…onda me prekine realnost, udari u grudi, preseče kao hladan nož kad se zarije u vrelo telo. Nema mog deteta još, nema moje bebe, i ko zna da li će nekad doći.

Mislim često, hoće li me malene ručice zagrliti, malene usne poljubiti, ikad? Mislim o mučninama u trudnoći i priželjkujem ih. Sanjam kako ulazim u autobus, a ljudi mi oslobađaju mesto za sedenje, jer sam JA trudnica. Mislim kako mi kontrolor ne traži kartu, jer JA sam trudnica. Maštam kako ne čekam red u pošti, jer sam trudnica. Sto puta sam zamislila kako me muž uspaničeno vozi na porođaj, milion puta sam se u mislima već porodila. Mnogo puta sam već sa svojom bebom prošetala gradom, mnogo puta sam bila u parku, u zoološkom vrtu…sve u snovima i maštanjima.

Kada se nauživam u snovima i maštanjima, otvorim oči i vratim se u realnost, shvatim svu surovost ove borbe, i pitam se zašto se ovo nama dešava? Zašto smo mi taj par koji provodi vreme u čekaonici, a ne u igraonici? Zašto sam JA ta zbog koje se majka brine i ne spava? Ona i moje dete želi i čeka, znam da i čezne za njim, iako ima već unuke. Zašto sam ja ta koju pitaju: Ima li šta novo? I gledaju u stomak… Onda ja odgovorim, onako ćutljivo – Nema ništa dragi moji, nema još…I ne znam da li će biti. Posle razmišljam, mislim, tugujem, osećam kako se raspadam iznutra jer nema ništa novo.

Nisam depresivna, zaista nisam, ali nemam ni optimizam kao nekad. Nekad sam mislila da će jedan odlazak kod lekara rešiti sve. Nakon toga sam mislila da će jedna operacija rešiti probleme. A sada? Sada nakon bezbroj odlazaka kod lekara i više od deset operacija znam da nije sve tako jednostavno. Ni najmanje. Čak može biti i komplikovanije od ovog sada stanja. Kako godine prolaze mogu da kažem da je jedino želja ista. Želja da doživim da se u našem stanu čuje bebeći smeh.

Nekako mi se nameće zaključak da to naše dete koje toliko želimo i čeznemo za njim, mora biti nešto specijalno. Nešto posebno. Neka posebna beba- najlepša i najbolja.  Jednostavno, moja intuicija mi govori….

Autorka: Dragana Krstić
Šansa za roditeljstvo

Zabranjeno kopiranje i preuzimanje dela ili celog teksta bez navođenja izvora!