Neplodnost može loše uticati i na najjača prijateljstva. To nam pokazuje priča žene koja se suočava sa problemom neplodnosti. Opisuje kako je izgubila najbolju prijateljicu, zbog ljubomore, koja se rodila u njoj dok se suočavala sa neplodnošću, a prijateljica je očekivala bebu.
Jedini trenutak kad sam plakala na dan venčanja bilo je tokom govora moje deveruše Maje. Način na koji je sažimala naše prijateljstvo bio je toliko smislen i lep da sam ceo dan grcala.
Maja (ime je promenjeno zbog privatnosti) i ja smo se upoznale u srednjoj školi i postale najbolje prijateljice na brzinu. Nismo bile tihe najbolje prijateljice koje su krile svoj odnos, već smo, naprotiv, glasno i ponosno objavile svoje prijateljstvo noseći istovetne majice sa tajnim jezikom, kojim su bile ispisane šale i naši omiljeni tekstovi. Hodale smo po hodnicima srednje škole ruku pod ruku, poput male devojačke bande.
Znala je sve moje tajne, uključujući i to u koga sam se zaljubila te nedelje. Znala je sve moje nesigurnosti vezane za fizički izgled, moje strahove, moje snove. Znala je za moju luckastu porodicu i koje note nisam mogla da pogodim dok sam u kolima pevala pesme Šeril Krou.
Ona je sastavni deo 95% mojih srednjoškolskih uspomena. I lepak i stub, nit koja povezuje trenutke iz godina koje su me formirale kao ličnost. Učinila je da se osećam bezbedno i sigurno u vreme kada sam se osećala nevidljivom i nevoljenom.
A sada… nismo razgovarale četiri godine.
Glupa j….. neplodnost!!!
Da budem poštena, naše prijateljstvo nikada nije bilo savršeno. Prošle smo kroz faze nepričanja… Bile su to duže faze. Prošla je i cela godina na fakultetu kada nismo uopšte razgovarale (mislim da je to bilo zbog nekog musavog dečka kojeg je imala, iako u ovom trenutku ne mogu da mu se setim imena). Ali, uvek smo se vraćale jedna drugoj. Na kraju bi jedna pozvala onu drugu. Imale bismo težak razgovor uz kafu. Plakale smo i brisale suze, a zatim nastavile tamo gde smo stale… Vozile smo se u autu njenih roditelja…
Da ubrzam, desetak godina nakon fakulteta, živele smo u različitim gradovima. Uživo smo se viđale nekoliko puta godišnje, ali uglavnom smo ostale u kontaktu putem društvenih mreža. Obe smo bile udate, profesionalci sa gustim rasporedom i odgovornostima, spremne da imamo svoju decu.
Moj suprug Nenad i ja pokušavali smo da se ostvarimo kao roditelji oko godinu dana, bez uspeha, sa puno suza i frustracija. Ponekad bih pozvala i žalila se Maji govoreći joj koliko sam zabrinuta i ljuta… Iako je bila dovoljno dobra u slušanju, nije me stvarno shvatala. Osvrnuvši se unazad, shvatam da nije bilo pošteno što sam joj to zamerila. Ali, u trenutku kada sam je totalno okrivila za ovo, prestala sam da budem iskrena. Povukla sam se emotivno od prijateljstva, očekujući neizbežno.
Onda, jednog leta, dobila sam poziv od Maje.
“Dakle, imam neke vesti…”, počela je polako, pažljivo birajući reči. “Trudna sam 10 nedelja. Nisam htela da vam kažem ranije jer sam bila uznemirena. Znaš da je moja mama imala nekoliko pobačaja i da sam se toliko plašila da se ne dogodi nešto loše… “
Tada sam prestala da je slušam i počela sam slušati ljutitu, malu osobu u sebi kako vrišti da je sve ovo nepošteno. “Zašto ona? Zašto ne ja? Zašto oni? Zašto ne mi? Šta sam pogrešno radila? Zar nisam zaslužila da budem mama? Zašto se to dešava? Zašto je sve tako lako svima i tako teško meni?” I tako u krug.
Ovo nije bio moj prvi rodeo. U prvoj godini pokušaja da zatrudnim razne prijateljice su me toliko zatrpavale objavama trudnoća da je to postalo interna šala sa Nenadom. Moja druga najbolja prijateljica iz detinjstva je bila trudna sa drugom ćerkom. Moja rođaka je bila trudna, iako smo mi pokušavali duže od nje i njenog muža. Ali Maja? Ovo me je baš zabolelo!
Iz mene je izašao neprirodno visok glas: ”Tako sam srećna zbog tebe! Istina! Kakve neverovatne vesti! Kada je termin porođaja? Kako se osećaš? ” Ali, znala sam da ovo neće proći kod Maje. Njeno iskustvo socijalnog radnika me je nateralo da govorim o tome kako se zapravo osećam. Kada me je pritisnula pitanjem kako se stvarno osećam, popustila sam. I doživela sam potpuni nervni slom.
Ne sećam se šta sam rekla. Mislim da je skroz utihnuo deo mog mozga koji je trebalo da me štiti od srama, i verovatno bih umrla od stida i poniženja da sam ovo mogla da sagledam kao sada, kada ne celu situaciju pogledam ponovo, kao neki film. Sve što znam je da nisam bila u najboljem izdanju. Ne, ne, ne, ne, ne… Nisam imala empatiju za Maju, samo sažaljenje za sebe. Moja osećanja su nadjačala, jer u tom trenutku u mom životu, moja osećanja su nadjačala sve. Neplodnost je preuzela jaku, samouverenu mladu ženu kakva sam bila, sažvakala je i nasilno svarila.
Taj poziv je bio poslednji put kad smo Maja i ja razgovarale. Sutradan sam se probudila sa glavoboljom od srama, i poslala joj dug i-mejl u kom se izvinjavam zbog svog ponašanja i svih bolnih, nezrelih stvari koje sam rekla. Rekla sam joj da je volim i da ću voleti njenu bebu i da se nadam da ću biti tu za nju uprkos svim ovim neplodnim sranjima. Nikad nije odgovorila. I nikada više nisam sa njom bila u kontaktu.
To je bilo pre četiri godine i gore je od svakog raskida kroz koji sam ikada prošla. Ali, takođe, verujem da je tako verovatno i najbolje. Nisam mogla da joj pružim svesrdnu podršku kroz njenu trudnoću… Bila sam na tako mračnom mestu, potonula… i znala sam da ona zaista ne može da me podrži da prođem kroz neplodnost i sledeća dva kruga IVF-a kroz koja sam prolazila.
Kada se osvrnem, bilo bi lako okriviti neplodnost za moje ponižavajuće ponašanje. I koliko god bih volela da verujem da sam jednostavno opsednuta demonom neplodnosti, to je gomila sranja. Znam toliko neverovatnih, snažnih, zrelih žena koje nisu izabrale da zapale svaki most koji su ikada napravile kada su se mučile ili tugovale, koje su odlučile da ostanu emocionalno prisutne u svojim prijateljstvima i da podrže druge, čak i kada im je to zaista bilo teško.
Neplodnost je izbacila iz mene sve najružnije, ali ti delovi mene su već postojali: ljubomora, nesigurnost i strah. Toliko straha. Ali, ono što je dobro – neplodnost me je naterala da se pomirim sa tim konfliktnim, komplikovanim delovima sebe. Naučila me je kako da organizujem, obrađujem te mračne kutke. Kako priznati nesavršene delove sebe bez pada u potpunu depresiju? Dakle, kada sam izgubila Maju (i nekoliko drugih ne-super-jakih prijateljstava), naučila sam mnogo o tome kako da se najbolje brinem za sebe, volim i podržavam sebe, kako biti svoj najbolji prijatelj.
Ukoliko imate bilo koje pitanje možete kontaktirati Centar za vantelesnu oplodnju na 0800 333 030 ili direktno Udruženje Šansa za roditeljstvo na 061 624 5224
Izvor: www.fruitfulfertility.org
