Dvadeset godina nakon prvog prikupljanja podataka o IVF ciklusima u Evropi, IVF konzorcijum za praćenje ESHRE uporedio je svoje kumulativne nalaze sa dva druga nacionalna registra i otkrio da je Evropa najsporija u primeni novih tehnika.
Izveštaji ESHRE-ovog registra o IVF-u u Evropi su monumentalni orijentiri u istoriji ovog Društva, i danas imaju istu važnost kao i nekada od kada su podaci prvi put prikupljeni 1997.godine.
Godišnji izveštaji sežu više od 20 godina unazad, sa liderima Evropskog konzorcijuma za vantelesnu oplodnju (EIM) koji su se žalili da kako je IVF postajao složeniji – tako je postajalo složenije i prikupljanje podataka. Merenje konačnog ishoda mora sada uzeti u obzir i nove procese: vitrifikacija, donatorske jajne ćelije i odložen transfer.
„Kompleksnost današnjeg IVF-a jedva se odražava trenutnim pojednostavljenim prikupljanjem podataka“, pišu autori novog izveštaja nadgledanja podataka u IVF-u, napominjući da svi registri „započinju ali sporo“ beleženje novih tehnika, i obično ne bez velikih publikacija.
Recimo, „zamrzavanje svih embriona“ prvi put su 1999. godine opisali Ferraretti i kolege iz Bolonje, ali ga američki registar CDC nije detaljno opisao do 2008. godine, Australija/Novi Zeland do 2011. godine, a EIM do 2017. godine .
Ova tri registra (CDC, ANZARD i ESHRE) sada su predmet najnovijeg pregleda EIM-a, koji je uporedio sopstvene kumulativne podatke sa podacima druga dva registra – kako bi se pronašli uporedivi trendovi i uobičajeni problemi u prikupljanju podataka, ali i nekoliko odstupanja.
Šta je pronašla dvadesetogodišnja analiza?
* Kao što se i očekivalo, broj zabeleženih tretmana znatno se povećao (mada ne dosledno) između 1997. i 2016. godine (5,3 puta u Evropi, 4,6 puta u SAD-u i 3,0 puta u Australiji i Novom Zelandu), kao i broj centara koji ih izvode. IVF, ICSI i FET su uvek dominirali, ali donacija jajnih ćelija je sada četvrta tehnika koja se najčešće koristi u Evropi i SAD-u (sa PGT u Australiji / Novom Zelandu).
* Prihvatanje novih tretmana tokom vremena bilo je nešto drugačije u tri registra, s tim što je Evropa očigledno sporije usvajala inovacije. Čak ni ICSI metoda, koja je promovisana isključivo od strane ESHRE i briselske grupe Devroei i Van Steirteghem, nije odmah usvojena kao tretman u evropskim klinikama. Ipak, ICSI je pretekao konvencionalnu vantelesnu oplodnju (IVF) kao najkorišćeniji pristup od 1999. godine u Australiji/Novom Zelandu, a od 2000. godine u SAD-u, a tek od 2002. godine u Evropi. FET ciklusi su počeli da prevladavaju nad svežim 2015. godine u SAD-u i 2016. u Australiji / Novom Zelandu, ali u Evropi je u to vreme još uvek bilo manje FET ciklusa od svežih. Slično tome, nagli porast broja krio ciklusa primećen je u Australiji / Novom Zelandu i SAD-u 2016. godine (da bi dostigao 25%, odnosno 20% svih ciklusa), ali ne i u Evropi, gde su krio ciklusi i dalje predstavljali samo 8,5% od ukupnog broja u 2016. Da li je objašnjenje za to, to da su evropske klinike (ili evropsko zakonodavstvo) opreznije prema novim trendovima bez podrške jakih dokaza?
* Iako su stope živorođene dece vremenom konstantno rasle u sva tri regiona, one u SAD-u su bile konstantno više nego u Evropi i Australiji / Novom Zelandu, kako u svežem, tako i u FET ciklusu. U 2012. godini stope rođenja iz FET ciklusa u SAD-u nadmašile su one iz svežih, dostigavši 46% FET-a i 36% svežih do 2016. Rezultati FET-ciklusa prestigli su sveže 2013. godine u Australiji / Novom Zelandu, a 2016. iznosili su 28,4% i 23,7% redom.
Međutim, u Evropi su stope živorođene dece iz svežih embriona i dalje ostale veće (25,4%) nego iz FET-a (22,7%) u 2016. godini. Američki podaci, kažu da je sve veći broj i svežih i krio ciklusa sa doniranom jajnom ćelijom. Evropa ostaje najveći svetski IVF sektor sa približno jednakim brojem beba rođenih 2016. godine kao u SAD i Australiji / Novom Zelandu zajedno.
* Možda je najvažnija promena tokom vremena viđena u politici embriotransfera, pri usvajanju prakse transfera jednog embriona radi smanjenja višestrukog rizika, posebno u Evropi, kao što je navedeno na gornjoj slici. Iako su studije i praksa u nordijskim zemljama primer takve prakse, tempo transfera jednog embriona sada postavlja Australija / Novi Zeland, prvi kontinent koji je pretežno usvojio takvu politiku i prvi koji je smanjio stopu blizanačkih trudnoća ispod 5% u 2013. godini.
Autori opisuju da je cilj registra „da u potpunosti i tačno evidentira sve moguće brojeve i ishode lečenja u različitim fazama procesa i da napravi koherentnu deskriptivnu analizu“. Međutim, u ovim izveštajima donekle nedostaju potpunost i tačnost, posebno u evropskim podacima koji u periodu od 16 pa čak do 20 godina nisu obuhvatili uzrok lečenja i na taj način nedovoljno predstavljaju broj započetih ciklusa (u poređenju sa brojem dobijenih jajnih ćelija). Za ove godine u Evropi učinak se može ocenjivati samo po dobijanju jajnih ćelija, a ne po započetom ciklusu. Slični trendovi neprijavljivanja, sugerišu autori, mogu se javiti i kod komplikacija i preuranjenih porođaja. O nekim, kao što su laboratorijske nezgode, možda se uopšte ne izveštava.
Ipak, autori opisuju izveštaje registra kao pouzdan barometar IVF-a, nadgledajući njegov napredak u broju pacijenata, modalitetima lečenja i dostupnosti. Uloga IVF-a kao pokretača populacione politike evidentna je u podacima o bebama u registrima, koji pokazuju da je 2016. godine u Evropi bilo 2,9% dece začete iz IVF-a od ukupnog broja novorođenih (ekvivalent oko jednog deteta u svakoj učionici osnovne škole), 4,1 % u Australiji / Novom Zelandu i 1,9% u SAD-u. Takve brojke odražavaju ogromno dostignuće IVF-a tokom poslednjih 20 godina i, prema rečima autora, dokazuju da „nadzor u IVF-u deluje“.
Budućnost će se, dodaju, više oslanjati na poboljšani softver, posebno sa programima koji mogu da prenose pojedinačne kliničke podatke u nacionalne i međunarodne sisteme elektronskog nadzora.
Izvor: www.focusonreproduction.eu
