Mislim da nema žene koje se suočava sa ovim prevrtljivim problemom neplodnosti, a da nije pomislila: Što baš ja? Što baš mi? Šta sam to Bogu zgrešila? Te misli prosto nadiru same od sebe. Ne možeš da ih kontrolišeš. Čini ti se da postoji nekakva krivica, neka zla kob koja te prati i da ti se zato ne da baš ono što je svim ženama na svetu tako prirodno dato.
I dok ti se razne misli vrzmaju po glavi, a to je bura raznih emocija koje preplavljuju razum, boriš se sama sa sobom, boriš se svakog dana da ne odustaneš u nameri da budeš majka. Nekako uvek čuješ nekog ko kaže – ,,Trudna sam, eto desilo se”, čuješ kako su ljudi uživali u seksualnom odnosu i desilo se dete, i onda se setiš da je moguće ostvariti trudnoću i tako… Iako se tebi to ne dešava.
Ja sam žena koja nema jajovode, ja sam žena koja je neplodna. Žena koja dok vodi ljubav sa svojim mužem zna da ne može ostati u drugom stanju, žena koja zna da milioni spermatozoida koji prodru u nju ne mogu da završe tako što će oploditi jajnu ćeliju čak iako je ta žena ima, i čak iako je to zrela jajna ćelija i čak iako je ovulacija. Žena koja zna da mora da nosi breme neplodnosti uvek, sve dok ne rodi. Žena koja je srećna jer postoji vantelesna oplodnja jer da nema vantelesne oplodnje ne bi imala čemu da se nada. Žena koja gleda u lik svog muža i razmišlja da li taj čovek zna kolika je snaga potrebna da se svakog dana nosim s tim da znam da ne mogu prirodno da ostvarim trudnoću? Nije lako… Ni malo.
Osećam krivicu. Pitam sebe često – a zašto BAŠ ja? Tragam po korenima svojih predaka da nađem neki greh, nešto što mi ne da da se ispunim na ovom polju. Nešto što mi ne da da budem majka. I prevazišla sam ono: strašno mi je da vidim trudnicu. Zaista jesam. Radujem se svakoj trudnoći jer znam da je svaki život jedan roman, da smo svi mi hodajuće priče i da svako ima svoju priču i svoju sudbinu. Radujem se tuđim trudnoćama, ali žalim što ne mogu da se radujem svojoj. To nije isto. Shvatite to. To nije ljubomora, nije zavist. To je čežnja za nečim što nemaš, ili bar trenutno nemaš.
Kad razgovaram i sa drugim ženama, često je isto pitanje – a zašto baš mi? I ostale se pitaju isto. I ostale žale. I ostale pate. Nije moja tuga najveća niti je moj problem najstrašniji – samo je MOJ. Moj problem. Zašto baš mi moramo da se bockamo, pijemo suplemente, idemo na ultrazvukove? Zašto baš mi moramo da teramo svoje muževe da daju spermu na analizu, da se pretvaramo da je sve u redu i kad nije… Da ćutimo jer je tako lakše, da ne spominjemo tuđe porođaje jer znamo da nas to podseti na ono što nemamo. A znate da zaboli? Znate li šta je to što zaboli? Neizvesnost. Svaki put kad čujemo da neko čeka bebu – nas boli neizvesnost jer se uvek zapitamo da li će ikada doći trenutak kada ćemo mi dobiti dete. Uvek. Bez izuzetka. Da, ta neizvesnost ume da sravni čoveka… Naročito kad je neko nosi kao nekakav teg na duši dugo. Stalno se pitaš isto i to te iscrpi na kraju.
I da – ne pitajte me zašto ne usvojim! Molim vas prestanite da nas to pitate! Sve nas. Ne samo mene! Mislili smo o tome, pretumbavali situaciju milion puta, padalo nam je na pamet i da se raziđemo, imali smo i svađe i lepe trenutke, razmišljali o usvojenju, o hraniteljstvu, o donaciji, o svemu… Toliko puta smo prošli isti scenario u glavi i na kraju se opet vratili na isto pitanje – a što baš mi? Možemo li mi uopšte biti roditelji? Da li smo iscrpljeni dovoljno? Ili nismo? Da li je naš put usvojenje? Da li smo spremni za taj put?
Iako znam da svaki 6.par ima problem sa začećem i dalje mi se čini da sam tako sama ponekad, moj problem ostane samo moj u moja četiri zida. Moj problem ostane samo NAŠ kad smo sami. Čitam tuđa iskustva, čitam i razne priče, pokušavam da ohrabrim sebe svakog dana, nadam se i ne prestajem, ali me svakog dana probode ista strela – što baš ja? Zar je moralo baš ovako? Koliko još možemo da izdržimo? Da li će nas ovo slomiti? Da li ćemo uspeti? Izgleda mi nestvarno da ja imam dete! Izgleda mi nestvarno da sam ja trudna! Zar je to moguće? Toliko dugo čekam nešto… I to nešto postane skoro nemoguće. To boli.
Kažu da dobri ljudi uvek imaju neki usud, Bog uzima prvo dobre ljude, često neko napiše tako nešto, mnogim dobrim ljudima dešavaju se svakakve strašne stvari.. Ima različitih situacija. Svesna sam da na ovoj planeti ima mnogo nesreća. Umiru deca, ljudi gladuju, prisutne su i razne bolesti i svašta nešto, ipak ne mogu da prestanem da se pitam zašto je Bog baš meni namenio da nosim ovakav usud? Da li misli da mogu ovo da izdržim? Da li misli da taj teret za mene nije prevelik? Da li misli da sam dobra osoba? Da zaslužujem da budem majka?
Podsećam sebe kako je život lep svakog dana. Podsećam jer želim da živim i ovako, i ovako neplodna, i ovako bez dece. Ne želim da me neplodnost proguta, sažvaće… Ali ona me uzima polako u delovima – deo po deo. Ne da mi mira. Svakoga dana mi je teško da kažem sebi – nastavi dalje, život je lep, bori se i uspećeš. Ali kažem. Kažem sebi – držaćeš i ti mali zamotuljak kad za to dođe vreme. Ne brini. Nemoj mučiti sebe, nemoj pojesti sebe, nemoj uništiti sebe. Govorim sebi da mogu i bez deteta da živim ako je tako rekao veliki Bog koji nam svima piše sudbine istom rukom, na istom papiru. Govorim i ne odustajem. Želja je veća od svega. Želja da budem mama, da me slatko, maleno, čupavo pozove : ,,Mama”
