Književnica Elizabet Stoun je jednom rekla: „Odluka da imate dete je važna. Zauvek morate odlučiti da vaše srce šeta okolo van vašeg tela.“ Kada bi samo dobijanje deteta bilo lako kao i odlučivanje. Jer istina je — rođenje bebe ne leči neplodnost, već menja oblik borbe koju nosimo u sebi.

Svi se slažu da je roditeljstvo izazovno, ali trudnoća i roditeljstvo nakon neplodnosti su posebna, često neukrotiva priča. Na neki način, najteži deo puta jeste iza vas. Ipak, za mnoge, to ne znači i kraj borbe. Dok neki uspeju da zakorače ka svom suncu bez osvrtanja, većina nas povremeno oseti kako se senke prošlosti vraćaju — kao tihi podsetnik na sve što je bilo.

Radost i bol mogu da žive zajedno

Važno je da sebi damo dozvolu za složena osećanja.

U redu je žaliti se na trudnoću za koju smo se toliko borili.

U redu je da nas tuđe objave o trudnoći i porođaju i dalje zabole — čak i godinama kasnije.

Moguće je istovremeno biti beskrajno zahvalan što držite svoje zdravo dete u naručju, a da vas i dalje bole uspomene na pobačaje, neplodnost, odustajanje od genetske veze ili traumatična iskustva.

Moguće je i tugovati za drugim ili trećim detetom koje smo zamišljali a možda nikada nećemo imati.

A opet, ljubav prema detetu koje imamo toliko je snažna da bismo, bez razmišljanja, ponovo prošli kroz svaki bol. Toliko ih volimo.

Tragovi borbe ne nestaju

Za neke od nas, put se nastavlja. Ponovo prolazimo kroz injekcije koje ostavljaju modrice, kroz procedure koje bole i fizički i emotivno. Kroz prepreke i razočaranja koja jedva uspevamo da prevaziđemo.

Tu su i emocije koje je teško objasniti:
zagušljivi sram, tihi bes, iznenadni talasi tuge…

I sve to često dolazi uz finansijski teret, uz ulaganje nade, vremena i snage — samo za još jednu šansu.

Vremenom učimo strpljenje. Učimo da prihvatimo ono što jeste, a ne ono što smo zamišljali da treba da bude.

Između dva sveta

Zato se često oslanjamo na ljude koji razumeju — nekad i na one koje smo upoznali samo na internetu, ali koji postanu važna podrška. Oni nas podsećaju da je u redu slomiti se. Da je u redu plakati. Da su sva ta pomešana osećanja zapravo normalna.

Jer, iako jesmo roditelji, često imamo osećaj da ne pripadamo u potpunosti „tipičnom” roditeljskom svetu.

„Normalni” roditelji su naši dobronamerni prijatelji i porodica — oni koji su bez poteškoća došli do roditeljstva. Oni koji mogu bez zadrške da slave tuđe lepe vesti. To su i nepoznati ljudi koji, bez loše namere, postavljaju pitanja koja nas podsete na ono što smo izgubili ili nismo mogli da imamo.

Istina je –  rođenje bebe ne leči neplodnost. Ono leči bezdetnost, ali iskustvo neplodnosti ostaje deo nas.

Zato se često nalazimo „između dva sveta“ — između onih koji nikada nisu prošli kroz ovu borbu i onih koji se još uvek bore.

Zajedno, jedni uz druge

Upravo zato je važno da se povezujemo. Da se držimo zajedno i budemo jedni drugima podrška koju ponekad ne nalazimo drugde.

​Neplodnost jeste specifičan i težak teret koji nas zauvek menja, ali nas i neraskidivo spaja. Zato budimo tu jedni za druge – da se razumemo bez mnogo reči, da prihvatimo i tugu i radost istovremeno, i da se čvrsto držimo dok koračamo kroz roditeljstvo koje smo tako teško izvojevali.

Danas, dok mnogi od nas drže svoju decu u naručju, ne zaboravljamo put koji smo prešli i pružamo podršku onima koji su još uvek na njemu.

Ukoliko imate bilo koje pitanje, možete kontaktirati Centar za vantelesnu oplodnju na 0800 333 030 ili direktno Udruženje Šansa za roditeljstvo na 061 624 5224.