Jedna pesnikinja je jednom napisala da „bol urezuje dublje pamćenje“. To je za mene sigurno bila istina. Prošlo je sedam godina otkako je moja neplodnost „rešena“, što je isto toliko vremena koliko mi je trebalo da začnem svoje prvo dete. Ja sam sada majka i mogu reći, bez sumnje, da je moja neplodnost još uvek deo mene.

Naravno, nije isto. Ne gubim se u magli doktora na konsultacijama, injekcijama, procedurama, i mesecima posle neuspeha zbog razočaranja. Više ne ležim budna noću pitajući se da li ću ikada doživeti majčinstvo ili kako će moja budućnost izgledati. Veoma sam zauzeta podizanjem svoja dva sina, ali moja neplodnost se pojavljuje s vremena na vreme i podseća me da je moje teško putovanje do majčinstva ostavilo trajni trag.

Vreme kada to najviše osećam je kada ljudi najavljuju spontane trudnoće.
Ponekad me još uvek zadivljuje što ljudi postaju trudni dobrim staromodnim načinom, a ne timom lekara koji im pomaže. Kada mi prijateljice kažu da „pokušavaju“, a zatim nekoliko meseci kasnije uzbuđeno šapuću „Ja sam trudna“. Često pomislim – kako se to događa?? Ili prijatelji i poznanici sa na primer dva dečaka, koji žele da pokušaju da dobiju devojčicu, i to zaista uspeva. Ne mogu da se ne zapitam, da li ovi ljudi shvataju koliko su srećni?

Ali to ne traje dugo.
Ne mogu da ih krivim za njihovu dobru sreću, baš kao što ne bih želela da mene neko okrivljuje u bilo kojoj formi. Postoji i činjenica da sam veoma zadovoljna svojom porodicom i da nemam želju za više dece. Ali neplodnost je tako nepravedna. Reprodukcija je biološki sistem nad kojim nemamo kontrolu. Zašto je tako lako nekima, a drugima nije? Nama „neplodnima“ je teško da to izbacimo iz glave. Drugi način na koji je neplodnost ostavila svoj trag, je to što sam pet do deset godina starija od većine majki sa kojima svakodnevno komuniciram. Naša komunikacija se međusobno ogleda u tome da razgovaramo o najboljim mestima za kupovinu ili trikova kako bi naši izbirljivi klinci pojeli nešto od onoga što baš i ne vole, ali na druge načine se osećam veoma udaljeno od njih.

Veoma sam svesna da smo iz različitih epoha. S druge strane, moji vršnjaci imaju već tinejdžere i tinejdžerke, tako da se naša roditeljska iskustva ne slažu uvek. Naši društveni životi se takođe razlikuju. Neplodnost mi je ostavila i mnoge darove, od kojih su najvažniji strpljenje i zahvalnost. Koliko god da je teško odgajati decu zahvalna sam za sve to – čak i za najzahtevnije aspekte. Pokušavam da budem tako strpljiva sa njima čak i kada me testiraju do svojih granica, jer znam šta je bilo potrebno i kroz šta smo sve prošli da ih dobijemo.

Reći da cenim čudo ljudskog začeća bilo bi potcenjivanje.
Samo držanje ruku mojih sinova dok hodamo putem do njihove škole često stvara bol u mojim grudima. Kada ih odvedemo na rođendanske zabave, gledajući ih sa rođendanskim šeširima na glavi, kako se mažu tortom po licu, zasuze mi oči. Kako ja želim da provedem svoj rođendan ili novu godinu? Zapravo sa svojom decom, uvek, jer sam provodila mnoge bez njih.

Odgovarajući način da opišem moj život nakon neplodnosti bio bi da me je ostavio sa ožiljcima. Iako je to možda istina, volela bih da moj put do roditeljstva bude više nalik onome kako su drugi opisali proces dobijanja tetovaže. Dok prolazimo kroz nju, bol može biti velika, ali kada okolno područje zaceli, ono što je ostalo, je prelepo umetničko delo.

Izvor: http://fertilitymatters.ca/