Trudnoća nakon vantelesne oplodnje nosi sa sobom poseban emotivni naboj. U medicinskom smislu, često bude ista kao i mnoge trudnoće posle spontanog začeća, ali doživljaj može biti drugačiji.

Za mnoge parove, proces koji prethodi trudnoći podrazumeva godine neizvesnosti, patnje, bola, brojne medicinske preglede, hormonske terapije, složenu suplementaciju, razne korekcije u životnim navikama i brojne neuspehe, uprkos velikom trudu, želji i posvećenosti.

Radost zbog ostvarenja sna često je pomešana sa strepnjama, strahovima, nesigurnostima i doživljajem da je odgovornost u odnosu na dete koje se rađa u ovakvim okolnostima mnogo veća.

Iskustvo nas uči da žene često mogu biti i „zamrznute“, spontano se štiteći od još veće potencijalne povrede. Neuspesi, gubici (sve je teže ako je bilo mnogo neuspelih pokušaja i spontanih pobačaja) mogu uticati na to da nada, radost i očekivanje pozitivnog ishoda postanu izvori bola i brige da, ako se negativan ishod ponovi, može doći do još veće povrede, razočaranja, očajanja.

Istraživanja pokazuju da se kod većine žena u trudnoći, posebno u prvom trimestru, javlja povećana anksioznost koja može biti vezana za brigu da li će sa bebom biti sve u redu, za to koje će sve promene beba doneti u život, kao i za to kroz koje će sve promene žena proći i u psihičkom i u telesnom smislu.

U trudnoći posle vantelesne oplodnje žena može imati povišen nivo anksioznosti tokom cele trudnoće, posebno ako je u prethodnim pokušajima imala spontane pobačaje.

Doživljaj iscrpljenosti, koji može pratiti žene i parove, posebno one koji su duže u procesima, može podržavati sumnju da će žena ili oba partnera moći da se snađu u roditeljskoj ulozi. Tada mogu sebe doživeti kao ljude koji su prestari za tu ulogu ili kao one koji nemaju više snage, nade i strpljenja da prate složene procese kao što je razvoj.

Dobra ilustracija su reči žene koja mi je svoj doživljaj ovako dočarala:

„Osećam se krivom što nisam samo srećna. Šokirana sam! Kao da nikada nisam ni verovala da će se ovo desiti i sada imam utisak da sam izgubljena, da ništa neću moći, a kada pomislim da treba i dete gajiti, oblije me hladan znoj… Šta ako budem loša mama jer sam svu snagu potrošila boreći se za trudnoću?!“

Više puta me ova iskrena i hrabra dama zamolila da i drugima prenesem da se kroz brigu o sebi (posebno joj je pomoglo smanjivanje doživljaja krivice), osnaživanje sebe, traženje adekvatne podrške i učenje o svojim resursima i roditeljstvu (umesto da očekuje od sebe da sve zna i da treba da bude savršena), oporavila i došla do toga da se oseća bolje i kompetentnije. Kao jednako važno navodi i to da je uspela da razvije realniju sliku o sebi, roditeljskoj ulozi, o tome šta su realnija očekivanja, kao i da sebe podrži kroz razumevanje da biti dobro ne znači biti samo srećan, što je povećalo stepen saosećanja koji ima prema sebi onih dana kada se ne oseća dobro ili kada ima manje snage i nade.

Istraživanja pokazuju da se kod određenog procenta žena koje prolaze kroz procese vantelesne oplodnje mogu razviti anksioznost i depresivnost. Takva stanja treba lečiti, ali posebno se treba zamisliti nad tim šta ta stanja govore o stepenu ugroženosti i patnji koju žena ima u kontekstu borbe za potomstvo, koje još probleme takva borba pokreće i kako utiče na kvalitet života žene i para, kao i na njihov partnerski odnos.

Ako se takva stanja nastave u trudnoći, takođe se treba baviti lečenjem, ali i prepoznavanjem osećanja, toga šta su izvori nesigurnosti, a šta su resursi koji mogu da osnaže i podrže. I ne treba nikada zaboraviti da je dobrobit majke tesno povezana sa dobrobiti bebe. Koliko god da je beba željena i dragocena, važno je da ne zaboravimo da, brinući se o sebi, činite nešto najvažnije za bebu: omogućavate joj da ima mamu i tatu koji će moći da se pobrinu za njene bazične potrebe i koji će joj kroz odrastanje posvedočiti da je briga o sebi jednako važna kao i briga o drugima i da nije odraz sebičnosti.

Važan aspekt brige o sebi dok prolazite kroz procese, trudnoću, a i kroz roditeljstvo, jeste zaštita od krivice. Niste krive/i što nije uspelo iz prve, što niste samo odlučni i srećni, što imate razne dileme i što ima dana kada vam se plače i ne znate da li ste dorasli svemu za šta se borite. Sjajna vest je da su takvi procesi normalni i da se njima možemo baviti i uticati na to da sebe bolje razumemo, regulišemo, usmerimo. Još bolja vest je da bebama ne trebaju savršeni roditelji. Veoma će se radovati dovoljno dobrim, zainteresovanim roditeljima koji će pružati ljubav, pažnju, negu, jasne i realistične granice, usmeravanje, pohvalu, prihvatanje, zaštitu i stabilnost, saosećajnost i uvažavanje emocija i autonomije, koji će biti spremni i da se poigraju, izvinu kada pogreše i zatraže pomoć i podršku kada vide da se u nečemu ne snalaze.

Neki roditelji svedoče da im je briga o detetu posle vantelesne oplodnje teško pala jer mnogo više brinu da li će dete biti dobro i da poseban izazov imaju kada detetu treba da kažu „ne“, u kontekstu postavljanja jasnih i realističnih granica (jedna od bazičnih potreba deteta). S jedne strane, to je potpuno razumljivo. Toliko ste se borili i čekali i, naravno, da vam je najvažnije da dete bude sigurno i zadovoljno i da imate potrebu da ne pokvarite odnos tako što ćete detetu reći „ne“ (često mi ovako ljudi opisuju svoju teškoću da kažu „ne“ svom detetu koje su dobili posle procesa vantelesne oplodnje).

S druge strane, želim da vas motivišem da pogledate širu sliku i drugačiju perspektivu. Imajte u vidu da je prezaštićeno dete – nezaštićeno dete, koje ne nauči dovoljno da se zaštiti i zauzme za sebe i ne stekne, u dovoljnoj meri, veštine koje mu mogu pomoći u samostalnom rešavanju raznih životnih izazova. Osim toga, jasno, dosledno i dobronamerno postavljene granice doprineće tome da se dete oseća sigurnije, a i da kasnije bolje oseća i prepoznaje svoje i tuđe granice, što je veoma važno za ostvarivanje zdravih i dobronamernih odraslih međuljudskih odnosa.

Podsećam vas da niste krivi ako imate ovaj emotivni i praktični izazov. Važno je da, ako ga prepoznate, dozvolite sebi da potražite podršku od nekog od dečjih terapeuta, od prijatelja čije roditeljske veštine poštujete, u nekoj dobroj literaturi koja se bavi ovom problematikom ili u međusobnom partnerskom razgovoru (vaše partnerstvo sada ima još jednu dimenziju). Iskoristite uvide koje imate, kao i različite ideje o tome kako treba pristupiti detetu u nekoj situaciji, a još dragoceniji može biti razgovor u kome ćete podeliti međusobno kako se osećate u roditeljskoj ulozi, kako doživljavate i razumete neke izazove, kako vidite jedno drugo, šta vam ide odlično, a šta mislite da bi trebalo da bude drugačije.

Hrabri ljudi, budite saosećajni prema sebi, ponegujte se i ponegujte ljubav od koje ste krenuli, ispoštujte svoje procese i postignuća, ma kako vam nekada izgledala mala, i tražite pomoć koja će biti u skladu sa vašim potrebama.

S poštovanjem,

psihološkinja i psihoterapeutkinja

Milica Glintić Branković