Insulinska rezistencija, pored toga što je vrlo rasprostranjena (potencijalno pogađa ogroman broj odraslih u različitim zemljama širom sveta), deluje i kao osnovni uzrok brojnih ozbiljnih hroničnih poremećaja. Među njima su bolesti srca, dijabetes, neplodnost, Alchajmerova bolest itd.

Objasnićemo kako ovo stanje može da utiče na svaku ćeliju u našem telu.

Izraz „insulinska rezistencija“ nije sasvim precizan. Bar kada se posmatra u sklopu ljudskog tela, ovaj izraz ne uspeva da obuhvati neke neophodne nijanse. Sve ćelije u telu reaguju na insulin – baš sve. Od jetre do pluća, od moždanih ćelija do kostiju – sve one sadrže receptore insulina. To se, dakle, odnosi i na polne ćelije. Samim tim, insulin je bitan i za ono što se u njima događa.

Insulinski receptori deluju kao vrata za insulin koji dolazi i „kuca“, što zatim izaziva efekat unutar ćelije. Efekat zavisi od same ćelije. U nekim ćelijama, poput mišića i masti, insulin stimuliše unos glukoze. Ovo je najpoznatiji efekat insulina, ali to nije njegov jedini „posao“.

Većini ćelija u našem telu, poput onih u jetri, insulin je potreban da bi „znale šta da rade“ sa hranljivim materijama poput glukoze i masti. Međutim, on ima i druge uticaje u brojnim ćelijama, koji nemaju veze sa hranljivim materijama; efekti insulina se menjaju u zavisnosti od ćelije.

Kada ćelija prestaje da reaguje na insulin, što može biti posledica različitih stanja, ona postaje otporna na njega. Tada nastaju različiti problemi, zavisno od toga koje su ćelije pogođene.

Ključne su dve karakteristike insulinske rezistencije:

1) u određenim ćelijama insulin ima manje efekta, tj. one prestaju da reaguju na njega

2) nivo insulina u krvi je veći nego što je bio (tzv. hiperinsulinemija)

Dakle, ako se udaljimo od pojedinačnih ćelija i pogledamo celo telo, videćemo razorne posledice povišenog insulina. On je istovremeno i uzrok i posledica insulinske rezistencije u ćelijama. Pored toga, osnova je za mnoge bolesti povezane sa insulinskom rezistencijom. Potvrđeno je, a isto pokazuju i podaci iz laboratorije koja je sprovela istraživanje, da previše insulina može izazvati insulinsku rezistenciju. Naravno, kako ćelije u mišićima ili jetri postaju otporne na insulin, nivo glukoze raste (mišići troše manje glukoze; jetra oslobađa više glukoze u krv). Zauzvrat, ova povišena glukoza izaziva viši nivo insulina, što dodatno pokreće insulinsku rezistenciju.

Kad se ove činjenice uzmu u obzir, postaje jasno zašto je insulinska rezistencija povezana sa brojnim zdravstvenim poremećajima. Dok, s jedne strane, ćelije otporne na insulin jedva reaguju, uprkos povišenom insulinu, one ćelije koje su još uvek osetljive na insulin preplavljene su odgovaranjem na insulin – one su sada previše stimulisane.

Pogledajmo neke primere da bismo bolje razumeli zašto ovo postaje toliki problem. Prvo, naše mišićne ćelije su među onima koje postaju otporne na insulin. Ovo pravi ozbiljne probleme sa kontrolom glukoze, jer su mišići odgovorni za preuzimanje do 80% glukoze nakon obroka.

Nasuprot tome, ćelije jajnika ostaju osetljive na insulin čak i kada mišići (i druge ćelije) postanu otporne na insulin. Ovo stvara fascinantan, ali i tragičan problem. Ukratko, insulin obično deluje tako da blago sprečava sposobnost jajnika da pretvore testosteron u estrogene, što je neophodno za ovulaciju.

Međutim, sa previše insulina, ovo pretvaranje polnih hormona je ugroženo, a rezultat toga su jajnici koji oslobađaju previše testosterona i premalo estrogena. To je osnovni problem sindroma policističnih jajnika (PCOS), najčešćeg oblika neplodnosti kod žena.

Iz ovog primera može se videti da previše insulina sprečava jajnike da vrše svoju normalnu funkciju, a samim tim suočavamo se sa problemom ženske neplodnosti.

Ukoliko imate bilo koje pitanje možete kontaktirati Centar za vantelesnu oplodnju na 0800 333 030 ili direktno Udruženje Šansa za roditeljstvo na 061 624 5224

Izvor: www.levelshealth.com