VTO priča je pristigla u okviru konkursa Nedelje (ne)plodnosti 2020
Autorka: Marija Trkulja
Kada u svetu negde neko poželi bebu, aktivira se alarm u jednoj rodi. Ona zna da će jednog dana doneti bebu porodici koja ju je poželela. I strpljivo čeka.
Naša je čekala godinu dana, pa je odletela na zasluženi godišnji na Palićko jezero. “Blizu je”, kazala je. “Znaću odmah.” Jer, u odsjaju rodinog oka počinje da se formira jedan vrlo specifičan oblik odmah nakon začeća novog života.
Vratila se roda sa Palića. Mlatila se po Kelebiji i Bikovu, taman obišla Suboticu, pa i malo zavirila u Mađarsku. Ništa se nije desilo.
Doletela je na proleće u Beograd da proveri situaciju. Ništa. Čekala i celo leto. Nema vesti. U svom oku u odrazu beogradskih letnjih bara ne vidi pasuljastii oblik koji nagoveštava novi život. Na jesen se spremila i otputovala u Grčku. Dovoljno blisko. Obilazila je ostrva. Prvo na Mikonos, pa Milos, kao neka pozerka. Zatim Kefalonija, Zakintos, Rodos, Krit, izvikani Santorini… Stavros, iskusni galeb, zamalo da joj otme srce.
Vrativši se u Beograd, čula je vesti o izgubljenom ocu i planiranoj laparoskopskoj intervenciji. “Potrajaće“, mislila je tužno. “Vratiću se sledeće godine, biće tada bolje”, tešila se. Spakovala se za duži put i obilazila rođake u Južnoj Americi. Morala je da pobegne na Кaripska ostrva jer je Konsuelo, sestra od strica, pustila trač da je tajni agent iz Evrope. Ignasio, lokalni hedonista, pomogao joj je da napusti favelu bez prevelike buke.
Na Karibima je povredila krilo tako što se malo napila, što od tuge za domom, što od sreće jer je videla azurne obale. Uspela je da se dogega do američkog kruzera i nekako se smestila da nikome ne smeta. Taman da joj se krilo oporavi. “Kuda li plovi ovaj brod?”, pitala se.
“Teksas?! Zaista?!” Kruzer je uplovio u Port Aransas. Roda se istovarila neprimetno uz potok gužve. Do Ostina je stigla u otvorenoj prikolici lokalnog zemljoradnika. Tamo je čula nastup kantri benda “Midland”, koji je formiran pre 3 godine. Baš joj se dopao!
Mislila je da se radar pokvario. Nema vesti. I dalje ne vidi tako željeni oblik u odsjaju svog oka. Pitala se u čemu li je smisao njenog postojanja…
Nastavila je put. Trenutno nema snage za poduži prekookeanski let. U potrazi za hranom upoznala je hipi komunu sa kojom je našla zajednički jezik. Prošle su dve godine…
Na havajskom ostrvu najbližem američkoj obali, u mestašcu Pahoa, roda je osetila ono što je čekala dugih pet godina. “Nije moguće!” Jačih krila nego ikad sletela je na obalu, u uvali gde je voda mirna. Pogledala je u svoj odraz. Videla je pasuljasti oblik novog života.
Slavila su sva ostrva, pevalo se i plesalo kako i priliči toj autohtonoj kulturi! Naša roda je srećna. Njena misija je završena. Na proleće će doći u posetu, samo da se tim istim okom ubedi da ne sanja.
Mi se tu i tamo štipnemo po ruci svaki dan. Jer naša misija tek počinje.
Ova vanredna godina postala je izvanredna.
