Pre nedelju dana rekla sam suprugu da bi trebalo da me ostavi i potraži ženu koja će mu dati toliko željeno dete – dete koje i ja želim, ali ne mogu da ga imam… Rekla sam mu – čoveku koga volim, divnom, osećajnom i strpljivom – da ide od mene. Želela sam da me ostavi jer sam preplavljena osećajem tuge, žalosti i krivice – a krivicu osećam jer bi možda on već bio otac da nije oženio mene.

Ovakva odluka došla je nakon poslednje vantelesne oplodnje koja se opet završila suzama. Nekako sam znala da nije uspelo. Pretpostavljam da je to zato što mi je teško da se i dalje nadam ili budem pozitivna nakon dva propala VTO postupka. Gotovo da sam ubedila sebe da se embrion nije usadio čak i pre nego što sam otpakovala test na trudnoću.

Sedeći tako na ivici kade i iščekujući da se pojavi samo jedna crta, kao što je bio slučaj u prethodna dva postupka, počela sam da razmišljam o suprugu. On je bio divan. Poslednji put kada sam otkrila „neuspeh“, delovao je slomljeno, ali je ipak pronašao reči da me uteši. Sebe sam mrzela. Sebe sam krivila. Moj organizam je, i to još uvek radi, negativno uticao na našu budućnost. Mi žarko želimo da budemo roditelji. Imamo prelep dom, odlične poslove, divnu porodicu. Deca, ili barem jedno dete, bi upotpunilo san.

Suprug mi često govori o kojim stvarima mašta kada bi postao otac, kako bi bilo idealno da prvo dobijemo ćerku… Kaže da zna da će biti jedan od onih očeva sa ispravno, možda i previše zaštitničkim stavom. Zamišljanje njega, da je divno zaštitnički nastrojen prema devojčici, i jeste razlog mog sloma. Kako se ta užasna jedna jedina linija pojavila i treći put, otvorila sam vrata i on je istog trenutka znao u čemu je stvar. Borio se da ne zaplače.

„Moraš da me ostaviš“, rekla sam mu. „Ja sam ta koja ne može da ostane trudna, koja je problem – ne ti. Nije fer prema tebi da ostaneš. Idi i budi sa ženom koja ti može podariti decu. To je u redu.“

Kako sam izgovorila te reči, da on potraži život sa ženom koja mu može dati decu, pala sam na pod. Naravno, nisam želela da me ostavi, ali sam mu morala dati izbor. Osećala sam mučninu, da gubim dah, prazninu. Plakala sam, i plakala, dok me je grlio jače nego ikada ranije. Nije u početku ništa govorio. Pitala sam se da li bi razmotrio tu ideju, ali je moj suprug, šaljivdžija kakav je inače, rekao: „Pa, pitam se da li je Anđelina Džoli večeras slobodna?!“

Nežno mi je podigao glavu, obrisao mi suze i osmehnuo se. Nisam mogla da uzvratim osmeh. Ipak, osetila sam da mi je slomljeno srce odahnulo. Zagrlila sam ga pošto je rekao da mu je život bez mene nepojmljiv, tragičan i ne bi moju ideju ni uzeo u razmatranje. Rekao je da žarko želi da postane otac, ali samo uz mene kao majku.

Njegove reči su velike kao kuća, ali sam i dalje osećala da sam neuspešna i kao žena, i kao supruga. Neplodnost je okrutna. Uskraćuje vam snove, samopoštovanje, radost i nadu. Žao mi je što zvučim negativno, naročito u očima onih koji su sada u postupcima potpomognute oplodnje, ali mi je potrebno da olakšam dušu, i obratim se vama i drugim divnim osobama koje su u borbi za potomstvo. Znam da su se bar jednom osećale isto.

Izvor: www.ivfbabble.com

Ukoliko imate pitanja u vezi sa vantelesnom oplodnjom i lečenjem neplodnosti možete nas kontaktirati na 061/6245224 ili na besplatan nacionalni broj za vantelesnu oplodnju 0800/333 030