DONACIJA – TEMA O KOJOJ SE VIŠE NE ĆUTI
Tema donacije i dalje je tema o kojoj se ne govori mnogo. Mnogo dece u Srbiji dobijeno je iz doniranih reproduktivnih ćelija ili embriona. Većina parova o tome ćuti, najčešće kriju da su dete dobili uz pomoć donacije. Zašto ćutimo? Šta nas plaši? Okolina? Komentari drugih? Komentari onih koji ne razumeju, koji nisu bili tamo gde smo mi? Da li se bojimo osude društva? Osude deteta? Šta konkretno krijemo? Posegnuti za donacijom reproduktivnih ćelija, ili embriona, ne može biti i nije hir. Nikako. Parovi uglavnom posle više neuspešnih pokušaja, ili nakon konstantovane jasne medicinske slike da nemaju svoje reproduktivne ćelije, donose tešku odluku da pokušaju sa donorskim ćelijama. Uspeh vantelesne oplodnje sa donorskim materijalom značajno je veći, pa nam se zato, ponekad, čini da su inostrane klinike mnogo uspešnije, iako nije tako. Udruženje Šansa za roditeljstvo godinama se zalaže da utaba put parovima kojima je donacija jedina opcija da dobiju dete. Zato smo razgovarali sa parovima koji s ponosom govore da su koristili doniran materijal kako bi ostvarili trudnoću. Njihove priče će vas raznežiti, izmamiti vam osmeh na lice i biće vam jasno da se dete, bez obzira na genetski materijal, voli celim srcem, bezrezervno.
Moje ime je Marija Paunović. Suprug i ja usvojili smo jednu devojčicu, a nakon toga smo se upustili u postupak sa doniranim jajnim ćelijama i dobili još jednu devojčicu. Želim da svaki par oseti sreću kada ih jedno malo biće nazove mamom i tatom. Onda vidite da ste mu ceo svet. Dugo mi je trebalo da se naviknem na to da sam mama, plašila sam se da ću se probuditi i shvatiti da je to bio samo san. Kada dobijete decu – shvatite da ne znate kako ste živeli bez njih i da su sve ostale stvari (posao, novac, društveni status…) nešto, zaista, nebitno u poređenju sa decom. Roditeljstvo je ponekad naporno i psihofizički iscrpljujuće, ali mislim da ništa nije toliko teško kao strah da nikada nećete postati roditelj. Kada ih uveče konačno obe smestim u krevet i sednem da malo odmorim, to se uglavnom svede na to da na telefonu gledam njihove fotografije. Najveća podrška mi je bio i ostao suprug. On je i inicirao usvajanje, ali me nikada nije pritiskao. Ideja je u meni sazrevala dobre dve godine. Kada se odlučite na usvajanje, posle toga vam donacija jajnih ćelija bude laka odluka.
Kako je sve počelo?
Suprug i ja smo od upoznavanja maštali da imamo veliku porodicu, želeli smo da imamo četvoro dece – troje biološke i jedno da usvojimo (napominjem da je usvajanje bila suprugova ideja). Od malena obožavam decu i komšijskoj deci sam uvek bila dadilja, a za supruga se deca sama „lepe”. Imamo po 38 godina, a sa sterilitetom smo se borili punih 8 godina. Nakon druge neuspele vantelesne oplodnje, odlučili smo se za usvajanje i usvojili smo bebu od šest meseci. Ta beba sada ima tri godine. Uporedo sa usvajanjem, nastavili smo dalju borbu za potomstvo i konačno imali uspešnu četvrtu vantelesnu oplodnju. Dobili smo devojčicu koja sada ima 6 meseci.
Koji medicinski problem vam je dijagnostifikovan?
Nije nam dijagnostifikovan konkretan problem. Imala sam jedino povišen prolaktin i IR (insulinska rezistencija). Nikada nisam imala ciste, ni miome, jajovodi su mi prohodni, dva puta mi je rađena histeroskopija i ništa nije nađeno. Suprug nema medicinski problem. Radili smo četiri stimulisana ciklusa vantelesne oplodnje i jednu vantelesnu oplodnju iz spontanog ciklusa bez stimulacije.
Kako izgleda jedna borba za dete?
Borba za dete je surova, to su konstantni usponi i padovi. Skeniranje čitavog organizma u nadi da se otkrije uzrok problema, i da se reši, ali je najteže kada ni to ne pomaže da se cilj ostvari. U medicini jedan i jedan nisu baš uvek dva.
Da li je usvajanje naporan proces?
Mi smo se vrlo rano upustili u proces usvajanja. Shvatili smo da nema potrebe da čekamo da najpre dobijemo biološko dete, pa da se onda odlučimo za usvajanje. Imali smo oboje po 35 godina i bili među najmlađim usvojiteljima na listi. Samim tim su nas zvali za najmlađu decu i vrlo brzo smo se ostvarili kao roditelji bebe od 6 meseci. Ključni problem kod usvajanja je u tome što se parovi odlučuju za usvajanje vrlo kasno, kada iscrpe sve druge mogućnosti i onda pređu onu zakonsku starosnu granicu od 45 godina, a svako bi, naravno, voleo da dobije baš bebu. Od podnošenja prve dokumentacije, pa do adaptacije, prošlo je 6 meseci. Izabrani smo na trećem razgovoru – dakle nije ni tu baš išlo glatko. Socijalni radnici biraju roditelje tako da dete liči na nekog od njih. Vaspitačica, iz vrtića gde ide naša ćerka, nije verovala socijalnoj radnici kada joj je rekla da je devojčica usvojena, jer toliko liči na mamu. Zamolila je da se još jednom proveri ta informacija, mislila je da je greška.
Kako ste se odlučili za donaciju jajnih ćelija?
Mi smo jednostavno želeli da budemo roditelji i nije nam bila bitna genetika. U jednom trenutku vam se smuči čekanje, ona jedna crtica na testu, bete ravne nuli i presečete onda kad shvatite da ne želite da provedete život bez dece. Ja sam loše reagovala na stimulaciju prilikom treće VTO. Na ultrazvuku sam imala samo dva folikula, ali doktor je želeo da pokuša sa mojim jajnim ćelijama još samo jednom. Već posle toga su nam predložili kombinovani ciklus.
Šta je to kombinovani cikus?
Nakon aspiracije oplode moje jajne ćelije, sve koje se dobiju, ali i jajne ćelije donorke. O narednim koracima se odlučuje kasnije, u skladu s tim kako teče oplodnja. Ja sam imala 2 jajne ćelije – jedna ćelija se oplodila i savršeno razvijala, a donorka je imala 8 ćelija i oplodile su se 3. Na dan transfera, ipak smo odlučili da vratimo dva embriona – jedan od moje i jedan od donirane jajne ćelije. Jedina želja mi je bila da konačno budem trudna. Rasteretite se kada znate da imate još dva dobra embriona za zamrzavanje, i to je sigurno uticalo dodatno na naš uspeh. Na prvom ultrazvuku smo videli jedan plod i čuli otkucaje srca i, zaista, nam nije bitno koji je embrion „uspeo“.
Šta za vas predstavlja genetika?
Da mislim da je genetski materijal bitan – ne bih se odlučila na usvajanje. Svako dete, ukoliko ima šansu da odrasta u zdravom okruženju i ako mu se pruže bezrezervna ljubav, pažnja i podrška, može da izraste u dobrog čoveka, a to je jedino bitno. Postoje strahovi, kada su neke nasledne bolesti u pitanju, ali mislim da je to lutrija, potpuno ista kao i sa biološkim detetom.
Da li treba detetu reći?
Deci treba uvek reći istinu, deca treba da rastu sa tim stvarima. Naša usvojena devojčica je sa dve godine pričala kako je bila kod neke tete u stomaku, a onda kada se rodila mi smo joj postali mama i tata. Za nju je to samo priča, ali priča sa kojom ona raste i kada bude dovoljno zrela počeće sama da postavlja pitanja, a neće joj biti strano saznanje da je usvojena. Istog sam stava i kada je donacija u pitanju.
Koliko se u Srbiji zna o vantelesnoj oplodnji i donaciji?
Ljudi i dalje misle da su deca iz VTO postupaka neke veštačke bebe iz epruvete. Ima i dosta parova koji su usvojili dete, ili prošli kroz proces donacije, a ne žele o tome da pričaju. To je velika greška. Na taj način se dodatno stvaraju tabui. Ljudi na različite načine samo žele da postanu roditelji i u tome ne vidim ništa loše. Ne treba se stideti toga. Žene se često plaše kako će prihvatiti dete, ako nije genetski „njihovo“, i u tome leži osnovni strah za one kojima je donacija opcija. Podrška je ključna. Žene, i parovi, iz malih sredina, gde su takve stvari nepojmljive, nemaju dovoljnu podršku.
Marija Paunović
Priča publikovana u MAGAZIN ŠANSA ZA RODITELJSTVO 8
