VTO priča je pristigla u okviru konkursa Nedelje (ne)plodnosti 2020
Autorka: Marija Trkulja
Dobila sam 26. septembra 1999. godine. Jedva sam čekala. Potvrda ulaska u ženskost. Sreća. Ponos. Bez obzira da se jedva bilo šta i videlo. Izletela sam iz toaleta i u kuhinji naišla na tatu. “Dobila sam!“
Zatim je bilo zapisano u dnevniku. Odmah nakon toga poziv najboljem prijatelju. Napunila sam trinaest godina, “teen” dodatak je tu, a sa njim pravi dokaz ženskosti. Sa ciklusom se, ipak, dobija zrelost. Statusni pečat.
Da, dobila sam. Konačno onako pravo, kako sam tražila. Užasni bolovi, obilna krvarenja, poremećen redosled, anemija. Nije uopšte bilo više tako cool. Baš ne. Ispitivanja ultrazvukovima sa punom bešikom nisu bila nešto što želi mali zaljubljeni tinejdžer, koji smatra da jedini pravi neprijatelj može biti bubuljica, ili ona tamo Saša koja pokušava da preotme pažnju dečaka na koga si ti baš bacila oko.
Kasno sam upoznala svog čoveka. Poželeli smo da toj ljubavi damo nastavak. Naš put ka tom ostvarenju bi možda bio lakši da nisam priželjkivala simptome dokaza da sam žensko, a izazvala lavinu nepodnošljivih problema.
Prve godine ništa. Ciklus se ponovo poremetio. Svaki mesec počinje sa svejednošću, zatim sa rođenom ponovo nadom, pa sa iščekivanjem, i razočaranjem. Cela godina u jednom mesecu, sva osećanja godišnjih doba u jednom danu.
Zakazan pregled kod doktora ginekologa. Pretpostavlja da je u pitanju insulinska rezinstencija i endometrioza. Radim analize. Endometrioza možda nije, ali insulinska jeste. Drastično promenjen način ishrane, podešeni alarmi da me podsećaju da pijem lekove. Smršala sam deset kilograma. Stanje je isto.
A da proverimo drugo mišljenje? Zakazan pregled kod doktora endokrinologa. Insulinske rezistencije nema. Sve je u redu. Kaže: ,,Dođite kod mene kada ostanete u drugom stanju“.
Moraš da se opustiš! Previše si se fokusirala, previše razmišljaš, previše očekuješ, previše se brineš, ne brineš dovoljno o sebi, previše radiš, ne radiš na tome dovoljno, treba ti relaksacija, treba ti vremena za sebe, previše vremena imaš pa razmišljaš.
Treba mi korektna medicinska pomoć, ne odmor u Grčkoj! – dralo se moje srce.
Hajde da poslušam savete. Rastežem se, meditiram. Paralelno pratimo folikule sa doktorom ginekologom broj tri. Sve neuspešno. Kuhinju pretvaram u bio špajz: oprobavam prirodnu medicinu, čajeve, specijalne mešavine. Jedno veliko ništa.
Doktor ginekolog broj pet vidi neprohodni jajovod. Možda je neprohodan i drugi. Utvrdilo bi se isključivo laparoskopijom. Hajde da se pripremimo za vantelesnu. Daje mi upute koje sve analize treba da uradim. Ne stignem da uradim analize, saznam da je tata teško bolestan. Nakon par meseci, ipak, odradim analize. Endometrioza. Mora laparoskopija.
Izgubim tatu. Ne verujem da moje dete neće imati tu privilegiju da ga upozna. Briznem u plač pri svakoj pomisli. Shvatim da je život nepredvidiv. Zakažem laparoskopiju. Četiri sata na operacionom stolu, unutra kajgana. Nešto nekako srede. Savetuju da pokušamo prirodnim putem. U slučaju neuspeha – idemo na vantelesnu.
Idemo na vantelesnu. Počeli smo sa hormonskom stimulacijom. Konačno! Još dva dana i proveravamo rast. Na ultrazvuku sve fino, nastavljamo sa stimulacijom. Spremni smo! Idemo na kontrolu kod lekara za pripremu pred opštom anestezijom. U pola noći idemo u bolnicu da primim stop injekciju, da ne puknu folikuli. Sutradan se vraćamo u bolnicu na aspiraciju. Gladna sam. Uplašena. Uzbuđena. Krče creva, drhti srce.
Budim se. Dobili smo četiri jajne ćelije. Šalju me kući. Za tri dana treba da dođem sa punom bešikom.
Čekam. Razmišlljam. Da li je došlo do dupliranja, do daljeg razvoja. Zamišljam police, bele i uredne, na njima kutijice, bele i čiste, na kutiji moje ime i prezime, u kutiji četiri manje kutijice, u svakoj kutijici novi život. Nestrpljiva sam. U petak očekujem poziv. Puna bešika here you come!
Zvoni telefon. Prepoznajem broj.
– Da li je to gospođa Marija?
– Dobar dan. Da, ja sam. Jedva sam čekala poziv.
– Dođite sutra u 10:00 ….
– Da, znam, sa punom bešikom – prekinem je ja.
Pauza.
– Khm, da, dođite sa punom bešikom.
– Čekajte, da li je sve u redu?
– Da, doći ćete na konsultaciju i razgovor sa doktorkom pre embriotransfera.
– Nije mi jasno zašto ste bili zbunjeni. Da li dolazim sa punom bešikom ili ne?
– Da. Vidimo se sutra.
– U redu, hvala.
Nešto mi ne da mira. Zovem ponovo. Objasnim situaciju, jer se javila druga medicinska sestra.
– Molim vas, imajte razumevanja. Da li treba da napunim telo vodom, a srce nadom, pa da puknem sutra kod vas?
– Zvaće vas doktorka.
Nije trebalo da me zove doktorka, da mi srce pukne. Znala sam da se u kutijicama ne rađa novi život. Nije uspelo… nije se oplodila ni jedna.
U bolnici smo. Čekamo dva sata. Zamišljam da sam došla sa punom bešikom. Doktorka nas primi, kaže da se jednostavno i ovo dešava. Ali da probamo da uradimo dodatna istraživanja. Radimo nove analize.
Doktor endokrinolog broj dva. Endometrioza je nasledna i neizlečiva.. Vantelesna neće pomoći i nije ni mogla da bude uspešna, nigde u svetu, garantuje. Nasledni gen za trombofiliju neće dati jajnoj ćeliji da se oplodi. Postoje lekovi koji će smanjiti antitela koje proizvodi endometrioza. Uvodim novi način ishrane i nove serije lekova.
Da li sam sama ovo stvorila ili je prosto igra slučaja, neću saznati. Ne pokušavam. Danas maštam da ću uskoro morati ponovo da napunim bešiku vodom, a srce nadom. Ništa nisam naučila. Ima da se napijem vode samo tako.
