Pisala sam i ranije o našim koracima kroz usvajanje – od odluke koju smo doneli, do toga šta se sve nama dešavalo i kako nam se zalomilo :). Moram priznati da sam svaki taj korak duboko analizirala, dugo razmišljala, i promišljala da li svaki od njih predstavlja neki znak. Na mnoge stvari u okruženju i kroz ceo ovaj proces, od predavanja papira do čekanja gledali smo kao na znakove, pa smo ih tumačili i raščlanjivali, onda se opet vraćali na početak i tako u krug, u nedogled…
Ukoliko ste propustili, o početku naše priče možete pročitati u tekstu NAŠI PRVI KORACI KA USVAJANJU.
Kada smo, našim prekomplikovanim putem, konačno dospeli do Registra podobnih usvojitelja, nekako smo odahnuli, prividno. Bilo je to nedavno i lep je osećaj kada dobiješ potvrdu da si pozitivno ocenjen, jer to može da znači da si ispravan ili da ceniš neke važne životne vrednosti na pravi način. Svakako je prijalo. Na trenutak odahneš jer je veliki korak ovog važnog i krivudavog puta ostao iza tebe.
Nakon toga jeste došao period kada sam malo više gledala u telefon i bila poprilično usredsređena na sve pozive koji stižu do mog privatnog broja telefona, jer sam znala da jedan od tih poziva može biti baš onaj pravi i onaj od koga će srce da mi zaigra 🙂
I da znate, nije bio jedan poziv, bilo ih je četiri 🙂
Moram priznati da smo se kod prvog posebno uzbudili i bili prijatno iznenađeni, jer je telefon zazvonio možda nekoliko nedelja nakon saznanja da smo ušli u Registar. Delovalo nam je da se sve odigrava jako brzo. O tom pozivu, i informacijama koje smo tada dobili, dugo smo razgovarali. Pravili smo planove, razvijali čitav scenario… Iznova smo pretresali sve što smo imali od informacija, videli sebe u budućnosti…
Onda je usledio drugi poziv, koji nas je takođe iznenadio- ne samo što je kratko vreme prošlo od prethodnog poziva, već što uopšte postoji drugi poziv… Ali tu nije kraj 🙂
Ubrzo, nakon par dana, usledio je još jedan, pa nakon njega još jedan poziv. Ukupno četiri. Neočekivani, potpuni šok! I naravno da smo poskakali od sreće, da nam je neka milina ušla u skakodnevnicu, jer iako to ništa ne mora da znači, ipak nam znači mnogo. 🙂 Osećamo neku novu energiju i nadu da se nalazimo nadomak cilja.
Naravno, nakon nekog vremena nam je postalo jasno da za prva tri poziva nismo “adekvatno povoljni”, takoreći – da ono što mi nudimo nije sasvim dovoljno za sam nastavak procedure. I to je sasvim u redu, mi smo u redu sa tim. Prihvatili, razumeli. Idemo dalje.
Kod četvrtog poziva smo stigli i do razgovora u referentnom Centru za socijalni rad. Moram priznati da je bilo izazovno, emotivno i, nekako, razoružavajuće. Kako ova procedura i nalaže, često smo pred izazovom da se sasvim nepoznatim ljudima otvaramo i razgovaramo o pojedinostima koje nisu svojstvene za razgovore u kojima nekog prvi put srećete. Ljudi koji su nas dočekali su bili zainteresovani, motivisani i veoma prijatno raspoloženi prema nama.
Sada čekamo, ali smo spremni na svaki scenario, emotivno. Jednostavno, smatramo da smo uradili ono što je do nas, da smo mogli više i to bismo uradili. To smo mi i to je ono što mi predstavljamo. Sada sa nekim posebnim osećajem u stomaku čekamo i treperimo.
Nadamo se najboljem, a vi nam držite pesnice 🙂 Javljamo se (nadamo se uskoro) sa novim vestima 🙂
Dragana 🙂
