VTO priča je pristigla u okviru konkursa Nedelje (ne)plodnosti 2020
Autorka: Kristina
Upoznali smo se 2011. godine. Ubrzo smo se zavoleli i poželeli da imamo decu. Nakon šest meseci ostajem u drugom stanju. Našoj sreći nije bilo kraja! Posle par dana saznajemo da je vanmatericna trudnoća u pitanju. Ostajem u bolnici i odstranjuju mi levi jajovod… Šok, suze i ogromna bol…
Nakon godinu dana, test na trudnoću pozitivan. Javljam se svom lekaru koji na ultrazvuku ne vidi plod… Ponovo završavam u bolnici, odstranjuju mi i desni jajovod. Tuga nije mogla biti veća, saznanje da neću dobiti decu prirodnim putem bolelo je više nego bilo šta do tada.
Ubrzo smo obrisali suze i rešili da se borimo. 2013. godine odlazimo puni nade na naše prvo VTO putovanje… Nažalost, beta negativna. Sledeće godine pokušavamo ponovo – beta opet negativna. Počinjemo užasno da patimo, ali odlučujemo da se borimo i dalje. Zato, 2015. odlazimo u Prag, turistički. Uživamo u gradu i upoznajemo nove ljude na klinici… Vraćaju mi dva embriona, a tri zamrzavamo.
Vraćamo se za Srbiju sa nadom da ćemo ovoga puta uspeti. Beta manja od 1…Bol je bila neopisiva, plakala sam na ulici, na poslu… tuga me je prosto progutala. Svako veče sam sanjala našu bebu, zamišljala je, prosto sam je upijala… I užasno je želela…
Nakon šest meseci, u januaru 2016. godine odlazimo ponovo za Prag, vraćamo sva tri zamrznuta embriona. Šesnaestog dana odlazimo do laboratorije da izvadimo krv i odlučujemo da rezultate pošalju na mejl. Dolazimo kući, tenzija raste… Suprug otvara svoj mail nalog, pogleda rezultat, okreće se ka meni… Prvi put nakon toliko borbe… naša beta iznosi 1170!!!
Našoj sreći nije bilo kraja, plačemo zagrljeni, sto puta gledamo taj broj, ne verujemo svojim očima… Plakali smo celu trudnoću…ali od sreće. Te iste godine, u septembru, rodila se ONA… Naša princeza, naš smisao zivota, naše sve na svetu. Bila je baš onakva kakvu smo je svih tih godina zamišljali. Promenila je naše živote, naš pogled na svet. Prosto rečeno, život pre nje nije bio život… Ona danas ima četiri godine, i dan-danas se desi da zaplačem kada me nazove “Mama”. Često se zagledam u njene oči, upijam njen miris, grlim je tako jako… I svaki dan zahvaljujem Bogu što je tu.
Pošto smo želeli još dece, išli smo na još dve vantelesne oplodnje… Oba puta je beta bila manja od 1, ali ovoga puta, suze smo odmah obrisali – kod kuće nas je čekala ona… Naša Jana!
