Naša VTO priča započela je pre skoro desetak godina. Od samog početka zajedničkog života priželjkivali smo bebu. Ja u dvadesetim, suprug u kasnim tridesetim, na pragu četrdesetih. Meni ciklusi pomalo neuredni, dok je kod suprugu sve u redu. A onda su počeli da se nižu meseci i negativni testovi…
Još pamtim kako se poražena iskradam iz kupatila u zoru, žureći da što pre bacim još jedan test u korpu za otpatke. Test koji ništa ne pokazuje, ništa, sem one jedne izdajničke crte. Usledilo je korišćenje raznih prirodnih lekova i preparata, suplemenata za poboljšanje imuniteta, poboljšanje ovoga ili onoga, a sve opet bez rezultata… Moje prve analize pokazale su sindrom policističnih jajnika sa insulinemijom, suprugu astenospermiju. Još malo raznih lekova za konkretne dijagnoze, i na svu sreću, urolog daje uput i preporučuje odlazak na vantelesnu oplodnju.
Prvu godišnjicu braka smo dočekali u čekaonici klinike, puni snova i nove, pritajene radosti. Mislili smo da je to – to! Odeš, uđeš u postupak, dobiješ bebu… Istina je ipak bila nešto drugačija i ubrzo nam je pokazala svu neosnovanost našeg ushićenja. Prvo je početak odlagan zbog mojih problema sa štitnom, smanjene funkcije iste i Hašimoto sindroma. Kada je procedura otpočela, odgovor na stimulaciju je bio dobar, a zatim – prejak. Došlo je do hiperstimulacije. Stomak raste i otiče, svaki pokret boli i potencijalno je opasan, gušim se… Hospitalizuju me na nekoliko dana.
U svemu tome najteže mi pada činjenica da se embriotransfer odlaže i embrioni zamrzavaju. Ne znam mnogo o tome, nepoverljiva sam i plašim se. Prošlo je i tih par meseci, jedva dočekan dan transfera je tu, a zatim onih famoznih 15 dana do bete. Ležim nepomično, ne osećam ništa, mislim da tako treba. Beta je 6. Kažu da ponovim za par dana. Beta je 1. Užas očitan na mom licu pri pogedu na papir sa rezultatom suprug nije umeo rečima opisati.
Čekamo da prođe dva meseca, da se obavi novi embriotransfer. Ovog puta manje ležim, manje odmaram… Beta je preko 150 – radosti nema kraja! Trajala je do prvog ultrazvuka jer se plod se ne razvija. Zakazuju kiretažu. Očajni smo…
Bio je februar, hladno i kišovito. Rasuti u sto delića vraćamo se kući iz bolnice, da se sastavimo za nove pokušaje. Jun je iste, 2016. godine. Još jedan embriotransfer. Trudim se da se ponašam opušteno, pomalo odmaram, čak par dana pre testa odlazim na posao. Ovaj put beta je manja nego prethodna, ali raste. Na prvom ultrazvuku čujemo otkucaje srca. Neopisiv osećaj. Već krišom gledam stvari za bebe… Sreća je trajala dok se na vešu nije pojavio trag… Ultrazvučni pregled je pokazao prestanak srčane radnje. Kiretaža je zakazana za 5. avgust. Sestre na odeljenju me se sećaju, ne mogu da veruju da sam tu već drugi put u istoj godini zbog izgubljene trudnoće.
Nije preostao više nijedan embrion. Ako želimo dalje, moramo ući u novi postupak vantelesne oplodnje. Sve iznova, sa velikim rizikom za pojavu hiperstimulacije. Dalje analize će pokazati da sam nosilac mutacija gena za trombofiliju, te da bi adekvatna heparinska terapija mogla dati rezultate.
Potpuno razočarani i iscrpljeni, odlučujemo da napravimo veću pauzu. Tek krajem sledeće godine , bez ikakvih nadanja i očekivanja, odlazimo u novu kliniku i ulazimo u novi postupak vantelesne oplodnje. Nepoverljivi prema svemu, iznenađeni smo dočekali postupak bez komplikacija, bez hiperstimulacije, kao i takav odgovor na stimulaciju da nema embriona za zamrzavanje, već samo dva, vitalna, određena za transfer odmah nakon tri dana.
Beta je i ovaj put pozitivna, 109 je brojčana vriednost. Nismo se ni smeli ni umeli radovati ovoj fazi postupka, već više puta doživljenoj. Plašili smo se da će se sve ponoviti, i da ova radost neće potrajati. Prvi ultrazvuk – otkucaji srca. I to smo već prošli i znali šta sve može poći po zlu. Strpljivo, polako, dan po dan, injekcija po injekcija i trudnoća je odmicala…
Došao je avgust 2018. godine. Baš petog u mesecu, na dan kada je kiretažom okončana prethodna trudnoća, carskim rezom sam na svet donela zdravu i pravu, prelepu devojčicu plavih očiju. Neopisivo ushićenje, sveobuhvatna sreća… Naša Bogom dana je bila pored nas, konačno!
Tada sam čvrsto sebi obećala da ću se potruditi da bar još jednom doživim čudo roditeljstva. Da probam, pa šta nam Bog da. Nakon tri godine, baš u jeku covid pandemije, ne želeći više da čekamo, otišli smo u istu kliniku da okušamo sreću još jednom. Smatrajući velikom nagradom imanje naše devojčice, tešili smo se mišlju da nema mesta očajanju ako ovaj postupak ne bi uspeo i da je zaista neopisivo lakše nego prethodni put.
Novi postupak je doneo nove izazove. Opet je došlo do hiperstimulacije, hospitalizacije, zamrzavanja embriona… U kasno proleće 2021. godine, vraćen je jedan embrion. Ni na klinici nisu polagali puno nade u uspešnost ovog pokušaja, šaleći se kako ćemo sad polako sve da odmrzavamo.
Pozitivna beta – 189. Zatim krvarenje. Još injekcija, još pregleda. Pun ranac raznih lekova, ali beba se ipak drži. Dešavaju se novi izazovi: virusna infekcija, bakterije u brisevima, izrazito slab imunitet umoren svime, zubobolja sa hirurškom intervencijom, infekcija covidom u devetom mesecu, carski rez sa komplikacijama, anestezija iz koje su me jedva probudili upravo zbog reakcije pluća usled ranije infekcije covidom… Ali ipak i uprkos svemu, u februaru 2022. godine, 6 godina nakon onog februara kada smo izgubili prvu trudnoću, na svet je došla naša druga sreća, crnooka i crnokosa devojčica teška skoro 5 kilograma.
Sav trud, svi pregledi, operacije, laparoskopije, histeroskopije, hiperstimulacije i stimulacije raznim hormonima, sav bol i fizički i onaj drugi, sve je zaista, ali zaista vredelo. Danas pored sebe imamo naše dve sreće, dve najveće životne radosti. I da, opet bismo sve prošli, da znamo da će one čekati na kraju. Zato nikad, ali nikad ne odustajte. Snovi se zaista ostvaruju, ako dovoljno verujemo u njih.
Nada, mama jedne Bogdane i jedne Damjane
Ukoliko imate bilo koje pitanje možete kontaktirati Centar za vantelesnu oplodnju na 0800 333 030 ili direktno Udruženje Šansa za roditeljstvo na 061 624 5224
