Ponekad me pitaju zašto stalno pišem o svom iskustvu. Odgovor je jednostavan: pisanje mi pomaže da razumem sebe, a možda nekome ko prolazi kroz sličnu borbu donese osećaj da nije sam. Moj život je u poslednje dvadeset četiri godine bio upravo to – duga potraga za roditeljstvom.

Kada sam se udala, imala sam jednu jasnu predstavu: jednog dana držaću svoje dete u naručju. Nisam ni pomišljala da će put do toga biti sve osim pravolinijskog. Verovala sam da će naše roditeljstvo imati samo jedan oblik – dete koje ću roditi. Sve ostalo činilo se kao manje od toga.

Ali život ume da razbije naša očekivanja i da nas suoči sa sopstvenim granicama.

Moj suprug Aleksandar i ja dugo smo pokušavali da postanemo roditelji. Godine su prolazile u krugovima nade i razočaranja. Svaki mesec je imao svoj ritam: čekanja, ispitivanja, pregleda, rezultata, tihih molitvi i na kraju razočaranja. Takve godine ne ostave ožiljak samo na telu, već i na duši. Osećaš da ti se mladost rasipa u hodnicima bolnica, da ti se energija troši na čekanja i da ti život prolazi u pokušajima. U toj tišini često ne znaš ni šta da kažeš sebi ni kome da se obratiš. Samo čezneš da te neko pogleda i šapne: Razumem te.

Umesto toga, češće te posmatraju kao nekoga ko se previše nada, ko se previše bori, ko odbija da bude realan i ko ne razume da je sve ovo možda kazna za nešto. To ume da zaboli više nego sam neuspeh.

Aleksandar je već imao sina iz prvog braka. Njegovo prisustvo unosilo je toplinu u naš život i činilo da kuća ipak odjekuje dečjim glasom. Na neki način on je bio melem na naše tihe rane. Ali i pored toga postojala je praznina. Želeli smo dete koje će doći kao plod naše zajedničke ljubavi. Ta želja bila je toliko snažna da ni godine neuspeha nisu uspele da je ugase.

U nekim trenucima razmišljali smo o usvajanju. U teoriji to je izgledalo kao ispravan izbor. Ali srce nije uvek spremno za ono što razum zna da je dobro. Postojala je barijera, strah od nepoznatog, stalno pitanje: da li ćemo uspeti? Zastajali smo pred tim korakom, kao pred vratima iza kojih se ne zna šta nas čeka.

A hraniteljstvo? O toj reči nismo želeli ni da govorimo. U našim mislima imalo je loš prizvuk. Verovali smo u stereotipe: da ljudi to rade zbog novca, da deca u tim porodicama dolaze i odlaze bez prave veze, da tu nema iskrenosti. Nosili smo predrasude, a nismo imali znanja.

I onda se dogodilo čudo.

Naša Marija.

Sećam se dana kada sam je prvi put uzela u naručje. Posle godina čekanja, posle nebrojenih neuspeha, posle trenutaka u kojima sam bila sigurna da nikada neću čuti reč mama. Marija je bila odgovor na sve moje molitve, dokaz da se ponekad snovi ostvare onda kada si prestao da se nadaš. Njeno rođenje donelo je radost i novu snagu. Ali nije zatvorilo sva vrata, naprotiv, otvorilo je neka nova.

Shvatila sam da u mom srcu ima još mesta. Zato smo odlučili da pokušamo sa usvajanjem. Prošli smo deo procesa, imali razgovore i procene, ali stvari su stale. Nismo usvojili dete, a vreme je prolazilo. Ipak, u meni je i dalje tinjala želja da pružim ljubav još nekom detetu.

U tom periodu hraniteljstvo je prestalo da bude reč koja izaziva nelagodu. Roditeljstvo sa Marijom nas je promenilo. Naučili smo da ljubav nije ograničena rođenjem, da ona može da se širi i da primi još jedno malo biće. Krenuli smo na obuku za hranitelje, možda i nesvesni koliko će nam to iskustvo promeniti život.

Na obuci smo sreli ljude koji su živeli ono što smo mi tek pokušavali da razumemo, stručnjake, psihologe, ali i druge parove koji su ranije imali iste strahove kao mi. Priče koje smo čuli, iskustva kojima su nas otvorili, polako su skidala slojeve naših predrasuda. Počela sam da shvatam da je hraniteljstvo pravi dom, makar i na neko vreme. To nije posao, nije usluga, već odluka da budeš tu za dete koje nema kome drugom da se okrene.

Nedugo zatim zazvonio je telefon. Dete traži porodicu. Naš dom.

U tom trenutku srce mi je kucalo jače nego ikada. Pitanja su navirala: hoću li uspeti, kako će Marija reagovati, da li je moja ljubav dovoljno velika za dvoje dece? Ali uzbuđenje i želja da pružimo dom prevagnuli su nad svim strahovima.

Useljenje je bilo tiho i obazrivo. Prvi dani prošli su u posmatranju, ona nas, mi nju. Marija je bila zbunjena, navikla je da bude jedina. Trudili smo se da joj sve objasnimo, da joj damo uverenje da ostaje voljena. Vremenom su se dve devojčice počele smejati zajedno, počele su da prave nestašluke, ponekad su se i svađale. Postale su sestre.

Naravno, bilo je i teških trenutaka. Večeri kada sam sedela pored kreveta i čekala da zaspi, jer su strahovi bili jači od snova. Bilo je trenutaka kada je ćutala, zatvorena u sebe. Učila sam da tišina govori više od reči. Učila sam da ljubav traži strpljenje, ponavljanje i bezuslovnu posvećenost.

Ponekad bih se pitala da li mogu jednako voleti sve troje dece, Aleksandrovog sina, Mariju i dete koje nam je povereno. Ali svaki put bih dobila isti odgovor: ljubav se ne deli, ona se umnožava. Svako od njih ima posebno mesto u mom srcu, a nijedno nije manje vredno zato što je put bio drugačiji.

Danas znam da je hraniteljstvo najtiši, a možda i najdublji oblik ljubavi. To je spremnost da pružiš dom, iako znaš da dete možda neće zauvek ostati. To je hrabrost da gradiš vezu i kad znaš da će se možda prekinuti. To je odluka da dete ne ostane samo.

Naša porodica možda nije klasična. Nije ni jednostavna. Ali je prava. I u njoj ima mesta za svu decu koja nam dođu.

Ja sam Dragana. Maćeha sam. Mama. Hraniteljka.

Trenutno volim troje dece koja su u moj život stigla potpuno različitim putevima a sada sam sigurna da će ih biti još. A svi oni zajedno čine da danas jasno kažem: moja suština je u deci.

Priča publikovana u 23. broju Magazina Šansa za roditeljstvo