Kada sam krenula od kuće bila sam nevoljna, rekla bih uplašena. Ma kao da me neko prisiljava da se krećem a ne želim. Noge stoje, ne mrdaju. Prisiljavala me moja svest, moja savest, moja nemoć i neizvesnost ali i moje srce. Srce mi je već bilo ranjeno i tražilo je nekog ili nešto. Neki melem mi je bio potreban ili možda neki lek koji bih popila i sve nevolje bi nestale. Da li tako nešto postoji? Pitala sam se, neprekidno. Rešila sam da rešenje tražim sama, želela sam da mom srcu pokažem druga srca, ranjena. Možda je to lek?
Približavala sam se polako, i dalje nesigurno. Zamišljala sam kako bi to moglo da izgleda? Ta čudna grupa koja me prihvata. I zašto me prihvata? Misao jedna ne izlazi iz glave – posle dugog ćutanja progovoriću, konačno. Pokušaću da pustim glas i otvorim dušu ljudima koje nikada ranije nisam srela, nisam videla, koje ne poznajem. Zastala sam pred vratima, da izmerim imam li snage za ovo – za otvaranje duše pred neznancima, za još jedan u nizu, sažaljiv, pogled? Za pitanja koja mi se godinama zarivaju u srce i dušu. Oko stola su sedele žene, različitih godina, čavrljale su srećno, nezabrinuto. Zaćutale su kada su me videle. Očekivale su me. Videla sam to. Trajalo je trenutak, a onda je najbliža vratima hitro ustala sa svoje stolice i nasmešila se. To nije bio osmeh koji sam puno puta do tada videla, nije bio sažaljiv, bio je ohrabrujući. Obglila me je oko ramena i zajedno smo pošle prema stoloci, prema mom mestu među njima, prema mojoj grupi podrške. Smestila sam se i pogledala najpre prostoriju, bila je to lepo ukrašena prostorija. Nekako vedra. Po zidovima su bili uramljeni moji snovi, mali zamotuljci sa plavim očima. Kao da sam ih ja birala, jer sam ih do tada mnogo puta već videla u svojim maštarijama i željama. Gledala sam sramežljivo ostale žene u prostoriji, iako su sve bile približno mojih godina. Nisam ni jednu poznavala, ali osećala sam kao da smo zajedno rođene, negde tamo daleko, nekad davno. Sve njihove oči su bile kao moje, okupane milionima suza, prepune istim snovima. Polako je počeo razgovor i uvidela sam da su one moje sapatnice, shvatih odakle ih poznajem – istim hodnicima smo sve hodale, na istim krevetima sve ležale, istom Bogu se molile, istim doktorima verovale, iste uspavanke nas uspavljivale. Tada shvatih da osećam nešto, nešto neopisivo ali prijatno. Osećaj se raširio u mom telu, prošao kroz moje vene. Shvatila sam u sekundi – nisam sama!! Nisam sama u ovoj borbi, ima nas još. One me razumeju, one će me saslušati i one će preuzeti deo moje tuge, a deo njihove hrabrosti podeliće sa mnom.
Krenule smo svaka svojoj kući. Sve je bilo gotovo. Završeno. Ali za sada. Vraćam se istim onim putem kojim sam nevoljno dolazila, ali ne osećam se isto. Osećam se rasterećeno, ohrabreno. Osećam da negde pripadam, da me neko sasvim razume, da je hodao mojim stopama, da je plakao moju tugu, kao da je živeo moj život. I ponosna sam. Ponosna sam na sebe, što sam pokušala, dala šansu i uvidela – lek za mene su žene koje čine grupu podrške, MOJU grupu podrške.
