VTO priča je pristigla u okviru konkursa Nedelje (ne)plodnosti 2020
Autorka je želela da ostane anonimna
Budim se… osećam se izgubljeno u momentu, ali shvatam gde se nalazim. Iznad mene stoji doktor, govori mi da je morao da mi odstrani levi jajovod. Desni je odstranjen 10 meseci ranije zbog istog problema – vanmaterične trudnoće. Kaže da se ne nerviram, da sam mlada i da ću sigurno ostati trudna putem vantelesne oplodnje.
Dajem sebi malo vremena da se odmorim, a onda prikupljam rezultate. Kod mene je sve to bilo u redu osim kolposkopije, pa sam na svoj trideseti rođendan radila biopsiju grlića materice. Morala sam da uklonim ranicu sa grlića, ali na sreću to je sve bilo gotovo do drugostepene komisije. Taj dan za mene je bio posebno emotivan, doktorica je sa sobom dovela studente, a ja sam posmatrala njihova lica dok smo obavljali razgovor. Gledala je moje papire, ali je želela da ja ispričam svoju priču. To je bila jedna od težih stvari koju sam morala da uradim u životu, da izgovorim a da ne zaplačem – da kažem da mi je uspela insemenacija, ali je bila vanmaterična. Na kraju razgovora me je pogledala i rekla: “Imate moj blagoslov“.
Tada je došlo na red čekanje pozivnog pisma, pa prvi pregled. Na taj prvi pregled, po dogovoru sa doktorom, odlazim prvog dana ciklusa. Tog dana je bio praznik, ne sećam se više ni koji, samo se sećam da sam jedina bila u čekaonici. Sestra mi se obratila pitanjem da li je moja dijagnoza sterilitet… čujem je, ali ne reagujem jer ona to ne pita mene, to nije moguće. Bila je uporna i ja sam konačno shvatila da se, ipak, obraća baš meni. Tada sam po prvi put to shvatila – da, moja dijagnoza je sterilitet žene. Pored svih analiza koje sam uradila, nikada to nisam izgovorila. Čak i sada kada je sve prošlo oblije me znoj kada pomislim na to da su mi odstranjena oba jajovoda.
Za vreme stimulacije sam išla na posao, nije mi bio problem. Mislim da hormoni nisu preterano uticali na mene, ostala sam smirena i kada me je koleginica posavetovala da ne idem na vantelesnu oplodnju – bolje je da odem u manastir. Pravila sam se da je nisam čula.
Aspiracija je došla brzo, 13 jajnih ćelija, 10 je zrelo, a 9 ih se oplodilo. Kada smo došli na transfer, rekli su nam da je, ipak, ostalo 6 embriona, 3 vraćamo, a 3 zamrzavamo.
Čekanje prve bete prošlo je onako, trudili smo se da se budemo okupirani drugim stvarima, pravili smo višnjevaču, koju, eto, ni sada niko ne sme da pije. Bilo je trenutaka kada me je strah savladavao, ali smo to zajednički prevazilazili. Betu sam radila osmi dan od transfera, iznosila je 168, dva dana kasnije rezultat je bio 348. Ni slutila nisam šta to znači.
Dve nedelje kasnije, prvi ultrazvuk: „Ovo su trojke“. Strah je bio jedino što sam u tom momentu osećala. Sada, kada je sve prošlo mislim da sam se tokom procesa najviše plašila neuspeha, a potajno nadala jednoj bebi, ovakvu situaciju nisam mogla nikako da zamislim. Doktor je izašao sa mnom i saopštio suprugu radosnu vest, njegovo lice je menjalo boje. Mislila sam da će pasti, ali nije. Da budem iskrena, u tom moment mislim da je samo doktor bio srećan. Ja sam bila preplašena, a suprug u najmanju ruku zbunjen.
Dani su prolazili, ja sam prihvatila činjenicu da ću roditi trojke, pravili smo planove, odredili imena, a onda je došla na red sledeća kontrola i saznanje da je jedna beba izgubila srčane otkucaje. Svi me teše da je to česta pojava, da je bolje sada nego kasnije, neki su se usudili da kažu da je tako i bolje, a ja osećam grižu savesti jer se plašim da sam ja nešto loše ili pogrešno uradila.
Radim prenatalni test, i dobijam rezultate koji me smiruju, moje bebe su zdrave. Ostatak trudnoće prolazi uredno do pred kraj – kada me zbog visokog pritiska porađaju u trideset šestoj nedelji. Rađam zdrave blizance sa malom težinom, ali borbene, i oni veoma lepo dobijaju na težini
Sada smo porodica potpunija nego što smo bili ranije, deca nas ispunjavaju emotivno, a fizički dajemo sve od sebe. Svaki dan je neka nova avantura dok ih gledamo kako svojim malecnim koracima osvajaju za njih tako veliki svet.
