VTO priča je pristigla u okviru konkursa Nedelje (ne)plodnosti 2020
Padobranka
„Padobranka“, tako sam se registrovala na forumu. U tom trenutku videla sam sebe kao nekoga „ko je sa Marsa pao“ pravo u temu neplodnosti i borbe za potomstvo. Ta borba je trajala dugih sedam godina.
Pamtim prvo naše obraćanje lekaru, ozbiljnom ginekologu u Kliničkom centru. Ljubazno nas je primio, i imajući u vidu naše godine (ja u tom trenutku 34, suprug 42) dao savet da se opustimo. Bez predloga da uradimo i jednu analizu. Još je svoj savet potkrepio primerom da seljanke koje ništa ne znaju o medicini, lakše ostaju trudne. Ova preporuka upućena je direktno meni: da ne guglam po internetu i ne informišem se o ovoj temi. Ovo su bila prva vrata koja su nam zalupljena ispred nosa, uz ljubazan osmeh doktora.
Preskočiću ovom prilikom procedure prikupljanja dokumentacije za pokušaj VTO o trošku države, komisije, čekanje u redovima. One su me naučile strpljenju, ali i upornosti da izguram ono što sam naumila, da se borim za svoje ciljeve i da kroz gustu šumu birokratije, u kojoj često nailazite na apsurde i nelogičnosti, uvek ima zaobilaznih puteva. I uvek se nađu dobri ljudi koji vam mogu pomoći.
Dobili smo uput za prvi pokušaj VTO o trošku države, a da nam pravi uzrok steriliteta nije otkriven. Sada, iz ove perspektive mogu da pretpostavim da je to mogao biti nizak AMH, insulinemija, trombofilija i suprugov spermogram.
U tom trenutku nije bilo privatnih klinika na spisku koji je država finansirala. Opredelili smo se za jednu od dve državne bolnice u Beogradu. Negde u tom periodu, suprug ostaje bez posla u državnom preduzeću u kom je pre toga desetak meseci primao minimalnu zaradu sa zakašnjenjem. Nismo imali kod koga da prenoćimo u Beogradu, nismo imali novca da platimo smeštaj, jedva smo uspevali da pokrijemo troškove za gorivo. Budili smo se u 4 sata ujutru, kretali pre svitanja za Beograd kako bismo u 7 sati bili na klinici zbog vađenja krvi i jutarnjih analiza.
Ultrazvučni pregledi su obavljani od 9 časova. Žene su se smenjivale kao na traci, polugole se sudarale u kabinama za presvlačenje, gde bi se često susretale po dve, tri, ponekad i četiri žene. Sve se odvijalo kao na traci.
Čovek je tu prepoznat samo kao broj zdravstvenog kartona, osiguranja, preko koga će klinika od države naplatiti tri pokušaja vantelesne oplodnje. I na ovoj klinici, naravno, bilo je časnih izuzetaka, među lekarima, sestrama, anesteziolozima i embriolozima.
Propisana mi je šema stimulacije uz napomenu da se injekcije primaju isključivo na klinici i da ih pacijenti, koji nisu iz Beograda, ne mogu nositi kući i primati u svom gradu. To je značilo da smo nakon ultrazvučnih pregleda koji su bili obavljani između 9 i 10 časova imali dugu pauzu do 13 ili 14 sati kada smo se opet viđali sa doktorom, ako je bilo potrebe zbog korekcije terapije, i onda čekali da primimo terapiju.
Dobro je poznato da se hormonska terapija po pravilu prima uvek u isto vreme, što na ovoj klinici nije bio slučaj. To vreme je bilo klizno i zavisilo je od slobodnih kabineta i obaveza sestara koje su nam davale terapiju. Najlepše čega se sećam iz tog perioda bilo je druženje u čekaonicama sa parovima iz cele Srbije i neka bolnička prijateljstva koja su nastavila da traju do danas. Bilo je tu, u tim čekaonicama i smeha, duhovitih doskočica, bilo je žena ili njihovih partnera koji su imali taj dar da na životne okolnosti gledaju sa vedrije strane.
Bilo je proleće, i sećam se da smo u povratku, svakog dana, negde kod Topole, kupovali po kilogram trešanja ili jagoda.
U toku stimulacije primila sam 64 injekcije. Rezultat je bio 5 ili 6 jajnih ćelija, od kojih su vraćene tri. Sa pomešanim osećanjima koja su varirala od nestrpljenja, straha, neizvesnosti do euforije, dočekala sam betu. Koliko se sećam, radila sam 12. dana i beta je bila dvocifrena, negde oko 70. Kratkotrajna radost.
Javljamo najbližima. Posle dva dana, ponavljam betu, i vrednost pada. Šok. Biohemijska trudnoća. Pokušavam da dobijem kliniku. Uporno zovem. Niko se ne javlja. Na kraju se ipak javi medicinska sestra koja mi kaže da se javim ginekologu u svom gradu. Skoro svi lekari su na seminaru u Španiji. To su oni trenuci kada ti je potrebna podrška. Stručna podrška. Tada nisam bila članica foruma. Nisam znala da takvo mesto postoji. Pomogla mi je podrška najbližih. Supruga, roditelja, par prijatelja, kolega. I vreme. Vreme sve briše.
Posvetila sam se novom hobiju, novoj ljubavi – prema biljkama. U proleće i jesen sam razmenjivala i kupovala nove sadnice, osluškivala sam biljke, učila njihov nemušti jezik, gledala kako rastu, radovala se svakom novom cvetu. Suprug je pokušavao da nađe novi posao. Nije bilo lako. Pomagala sam mu u pisanju CV-ja, traženju oglasa za posao, hrabrila ga kada je gubio nadu. Jedna plata bila je nedovoljna da se pokriju svi mesečni računi, kupi hrana i podmire ostale potrebe. Suprug je žonglirao sa plaćanjem računa i tako smo uspeli da finansiramo neke od analiza koje su bile potrebne za drugi pokušaj vantelesne oplodnje. Odradila sam testove na trombofiliju koji su bili pozitivni.
Drugi put, htela sam da uđem u ovaj proces što spremnija, i da odradim sve što je potrebno od dodatnih analiza.
U međuvremenu se suprugu ukazala šansa za novi posao. Počeo je da radi. Sa novom nadom za drugi pokušaj – odabrali smo kliniku u Valjevu. Od samog starta sve je drugačije nego u Beogradu. Nailazimo na topao i srdačan prijem. Doktor sa nama razgovara sat vremena. Blag je. Ume da sluša. Ljudi koje srećemo na ulici, ljubazni su i predusretljivi. Zastaju na ulici kada ih nešto pitate. U stanju su da vas i odvedu lično do ulice za koju ste pitali gde se nalazi. Prijatno smo iznenađeni.
Dobijamo šemu stimulacije i svoju drugu šansu. Iako se i ovaj pokušaj završio neuspehom, negativnom betom, poneli smo lepe utiske iz ovog grada i o ovim ljudima. Činjenica je da nisu svemoćni, ali je njihov trud i briga oko pacijenta vredan poštovanja. I još nešto. Doktor je napravio takvu šemu stimulacije da smo sa duplo manje injekcija nego u Beogradu, tridesetak umesto 64, dobili isti broj ćelija. Opet pet.
Nakon drugog pokušaja napravili smo pauzu. Tragali smo za novim sagledavanjima problema, za novim rešenjima. Uključili smo alternativne pristupe, probali neke homeopatske lekove. Obilazili smo manastire. U početku samo turistički, radoznalo, a kasnije mnogo pažljivije, strpljivije, duhovnije. Svako u svojoj tišini i miru sa samim sobom, oboje smo počeli da dobijamo odgovore na pitanja koja smo sami sebi uporno postavljali.
Kada smo bili spremni za novi pokušaj, otišli smo u Novi Sad. U privatnu kliniku, po preporuci prijatelja. Ovde je sve bilo drugačije. Nije bilo čekanja i naše vreme se poštovalo. Klinika je radila 24 sata i uvek, u svako doba, neko se javljao na telefon. Imali smo i broj mobilnog telefona gde smo u svako doba dana, preko Vibera, mogli da postavljamo pitanja. Imali smo sreće da budemo pacijenti doktorke koja pored velikog znanja stečenog na svetskim klinikama, ide u korak sa promenama, svakodnevno inovira proces VTO, unosi novine i ono što se u svetu pokazalo kao korisno i dobro u praksi, ona donosi i primenjuje. Ima odličnog embriologa koji je njena desna ruka. Nevidljivi čarobnjak ove klinike.
Optimizam koji pre svega nosi doktorka, preliva se na sve članove njenog tima, pa tako i na nas, pacijente. Novi Sad je lep i čist grad. Lep je iz svih uglova, u svako doba godine. Mi smo ga upoznali u proleće, leto i kasnu jesen. Upoznali smo ribarske čarde na Dunavu, salaše, fruškogorske manastire, Štrand, letnje bašte u centru grada, ulicu Laze Telečkog u kojoj sve vri od mladalačke energije, široke bulevare, mađarsku i vojvođansku kuhinju i kulturu u svakodnevnom ophođenju njegovih stanovnika.
Proces nije uspeo iz prvog puta. Uspeo je iz drugog. Sa kratkom šemom stimulacije. Sada, pred svoj 40. rođendan, očekujem svoje prvo dete. Osećam se lagano kao perce. Kao da svaka stvar konačno dolazi na svoje mesto. I nemam osećaj da sam išta propustila u životu. Znam da će trenutak našeg susreta biti čudesan. Jedinstven. Baš kao što je i svako rođenje čudesno. Kao primanje blagoslova. Takođe, znam da su deca božanska bića i da dolaze na ovaj svet ne da bismo ih posedovali nego da bismo ih nesebično voleli, pružili im podršku, dali oslonac za rast i snagu njihovim krilima. I bili uvek tu da podržimo njihove životne izbore i odluke.
Nisam više „padobranka“. Barem ne u ovoj temi. Iako znam da čovek nikada ne može biti unapred spreman za životne izazove i pitanja koja se nameću. Zato ću i dalje biti „padobranka“ za neke nove životne teme koje tek čekaju da budu otkrivene.
Napisala sam ovu priču kako bih čvrsto stisnula palčeve za sve vas koje se još uvek borite. I da vam kažem da je sve ovo do sada, imalo smisla.
