Dobro sam kad ne mislim na VTO. Bežim, a ona stiže, slučajno izleti neki detalj da podseti… Red besa, red tuge… Dosta finih “prekrivača” da to niko sa strane ne primeti. Kako se na stvari gleda pozitivno? Kako se eliminiše ljubomora? Kako se radi na prihvatanju? Kako se usklađuju želje i mogućnosti? Kako se ne razmišlja? Kako se uživa u slobodno vreme kad te ništa ne ispunjava?
Prelama se mnoštvo pitanja – Šta preduzeti, a ne smarati druge ljude? Šta sa pritiskom u glavi kad si prepun svih osećanja i vrišti ti se, samo se vešto kontrolišeš? Šta sa ovim kamenom u grudima i knedlom u grlu, žmarcima po celom telu? Neizvesnost, nepredvidivost, a vremena na pretek… Kako se ne razmišlja?
Toliko želim drugo stanje, al ovo, ovo je stanje s kojim ne bih u drugo stanje… Uf, nezgodna boljka, ali sve to nekad mora da prođe… Kažem sebi: Možeš sve što hoćeš! A šta ja hoću? Šta želim? Kad se na stvari gleda logično, sve je vrlo jednostavno, ali mi je sve teže da se pokrenem. Bezvoljnost, nervoza, nemir, slabost… Onda se na silu pokrenem, nateram sebe da idem napred, pa se pohvalim – do sledećeg pada – pa u krug.
U društvu je lakše – može se pričati o tuđim problemima, uz piće još lakše, jer se krivica nasilno zatrpava. Prisiljavam se, ali nedostaje mi zdrav i iskren osmeh – onaj koji sam odavno negde izgubila i ne sećam se više ni kako zvuči. Onaj osmeh za koji sam izgubila i osećaj i sećanje, za koji se nadam da će se ikada vratiti.
Tešim se: Proći će i to, preguraćemo… Ali kad? I šta sad? Kako dalje? To sam što sam, tako je kako je… Nemam više kud iz ove kože. Samo ne znam kako pronaći sebe onda kad snage ponestaje?! Ranije sam lakše pronalazila utehu, snagu i onaj motivacioni deo koji pokreće. S godinama se sve promenilo.
Razočaranje stvara ljutnju ili samokažnjavanje. Ni reklame nisu od pomoći – nude razne kapi, kapsule, čarobne napitke… Nije bolje ni od reklama gde se klinike prikazuju kao Aladinove lampe… Da li ići opet, gde, kad? Ili ne ići? Požuriti ili sačekati još malo? Verovati u čuda ili u nauku ili u oba? Šta god, dobro je… U ovom bunaru nije lepo, trudim se da gledam u svetlo, bez obzira što kroz glavu trči gomila misli i bude strah i nemir. Izdržaću, nije mi prvi put. Proći će i doći će opet, onda u krug, ponovo će sve misli proći i doći, a ja ću ih zapisati, da ne trče uzaludno… Da se u njima pronađe još neko, da razume da svi s vremena na vreme padnemo. pogotovo kad se pitamo: Šta sad, kako dalje?
Da li je normalno da istovremeno budeš srećan zbog svih postignuća i nesrećan zbog neuspeha VTO. Kako to da i pored sveg iskustva svaka sledeća bude sve teža? Kako da se nateram da uživam u svemu što imam i ne patim za onim što nemam? A nemam noćna nespavanja, dečiji plač, vrisku, grčeve, padanja, povrede, probleme u školi, nevolje s pubertetom… Zar to stvarno može da nedostaje? Izgleda da da…
Zato ćemo nastaviti, baš odavde, iz dubine ovog mulja i bunara neostvarenih želja. Borićemo se da ovaj savršeni sklad pretvorimo u život naopačke, pa ako ni zbog čega drugog, bar da se posle pitamo što nam je sve to trebalo? Ali to su već neki drugi odgovori, ako ostane vremena za razmišljanje…
Autorka: Ana Nikolić
