Dobro sam kad ne mislim na VTO. Bežim, a ona stiže, slučajno izleti neki detalj da podseti. Red besa, red tuge. Dosta finih prekrivača. Kako se na stvari gleda pozitivno? Kako se eliminiše ljubomora? Kako se radi na prihvatanju? Kako se usklađuju želje i mogućnosti? Kako se ne razmišlja? Kako se uživa u slobodno vreme kad te ništa ne ispunjava? Šta preduzeti, a ne smarati druge ljude? Šta sa pritiskom u glavi kad si prepun emocija i vrišti ti se, samo se vešto kontrolišeš? Šta sa ovim kamenom u grudima i knedlom u grlu, žmarcima po celom telu? Neizvesnost, nepredvidivost, a vremena na pretek… Kako se ne razmišlja?
Htela sam u drugo stanje, ali ovo, ovo je stanje s kojim ne bih u drugo stanje… Uf, nezgodna boljka, ali sve to mora da se prođe… Kažem sebi: “Možeš sve što hoćeš!!!“. A šta hoću?
Kad se na stvari gleda logično, sve je vrlo jednostavno, ali mi je nešto teško da se pokrenem. Bezvoljnost, nervoza, nemir, slabost, pa se prisilim… pa se pohvalim, pa u krug… U društvu je lakše, može se pričati o tuđim problemima, uz piće još lakše, onda zatrpaš krivicu, pa opet u krug. Prisiljavam se, ali nedostaje mi zdrav i iskren osmeh.
Proći će i to. Preguraćemo. Šta sad? Kako dalje? To sam što sam. Tako je kako je. To je što je.
Nedostaje mi onaj motivacioni deo. Razočaranje stvara ljutnju ili samokažnjavanje. Ni reklame nisu od pomoći – nude razne kapi, kapsule, čarobne napitke… Nije bolje ni od reklama gde se klinike prikazuju kao Aladinove lampe… Da li ići opet, gde, kad? Ili ne ići? Požuriti ili sačekati još malo? Verovati u čuda ili u nauku, ili u oba? Šta god dobro je… U ovom bunaru nije lepo, trudim se da gledam u svetlo, bez obzira što kroz glavu trči gomila misli i bude strah i nemir. Izdržaću, nije mi prvi put. Proći će i doći će opet, i proći i doći, ponovo, a ja ću ih zapisati, da ne trče uzaludno.
Šta sad, kako dalje?
Da li je normalno da istovremeno budeš srećan zbog svih postignuća i nesrećan zbog neuspeha VTO. Kako to da i pored sveg iskustva svaka sledeća bude sve teža i teža? Kako da se nateram da uživam u svemu što imam i ne patim za onim što nemam? A nemam noćna nespavanja, dečiji plač, vrisku, grčeve, padanja, povrede, probleme u školi, nevolje s pubertetom… Zar to stvarno može da nedostaje? Izgleda da da. Zato ćemo nastaviti, baš odavde, iz dubine ovog mulja bunara neostvarenih želja. Borićemo se da ovaj savršeni sklad pretvorimo u život naopačke, pa ako ni zbog čega drugog, bar da se posle pitamo što nam je sve to trebalo? Ali to su već neki drugi odgovori, ako ostane vremena za razmišljanje…
Autorka: Ana Nikolić
