VTO priča je pristigla u okviru konkursa Nedelje (ne)plodnosti 2020
Autorka: Gabriela
Ja se zovem Gabriela, a moj muž Dario. Živimo u Subotici. U braku smo dve godine, a na bebi smo radili oko tri godine, nažalost, bezuspešno. Posle mnogo neuspeha odlučili smo da ćemo probati sa vantelesnom oplodnjom i dobiti dete. Tu počinje naš najlepši, ali i najteži put do cilja.
Prošle godine u decembru uradili su mi laparoskopiju i histeroskopiju. Odmah nakon toga počela sam da skupljam potrebnu dokumentaciju za prvostepenu komisiju. Krajem februara smo imali svu dokumentaciju i krenuli na prvu komisiju, a posle toga i na drugu.
Sve je lepo krenulo i onda se desila korona, vanredna situacija i vantelesna oplodnja preko fonda je otkazana dok se stanje ne stabilizuje. To je razumljivo ali, opet, nama koji smo tada bili korak do cilja, bilo je jako bolno i stresno.
I tako u čekanju prođe mart mesec, april, maj, jun… I, onda, desi se očekivani poziv i krećemo sa stimulacijom.
E, tu počinje naša bajka… 🙂
Dobila sam šemu za stimulaciju koja je počela 12.7.2020. godine. U životu više injekcija i lekova nisam koristila. U ovom periodu mi je jako bila bitna Dariova podrška i njegovo strpljenje jer sam ponekad ludela od hormona.
Srećom, pa sam dobro reagovala na terapiju i dan pred aspiraciju imala sam 18 folikula.
Aspiracija je bila zakazana za 23.7.2020. godine u 18:30h. Taj dan sam bila jako uzbuđena i jedva sam čekala da stignem u kliniku, ali oko 13h se desilo nesto neočekivano. Dobila sam poziv od svog ginekologa i saopštio je da, nažalost, zbog bolesti, neće moći on da mi uradi aspiraciju i transfer. Odmah je počeo da me smiruje jer je znao da jedino njemu verujem, ipak kod njega idem godinama. Tu sam se smorila mnogo i na neki način odustala od uspeha. Bila sam sigurna da nema šanse da uspe jer će mi sve raditi lekar koji me u životu nije video i verovatno se neće toliko potruditi da uspe koliko bi se potrudio moj lekar. Ali, šta je – tu je, ja moram na aspiraciju….
I tako, više ne toliko srećna i ubeđena da ću uspeti, otišla sam na aspiraciju.
Posle buđenja saopštili su mi da su aspirirali osam jajnih ćelija i da ću sada dobiti infuziju, a nakon toga mogu da idem kući i da mirujem.
Drugog dana nakon aspiracije zvao je embriolog i rekao da se od osam oplođenih embriona šest razvija kako treba. Zakazali su mi transfer za 27.jul.
U tom trenutku sam još vise odustala od svega jer je to četvrti dan od aspiracije, a koliko sam znala, transfer se radi treći ili peti dan od aspiracije.
Stigla sam na transfer, smestili su me na odeljenje i malo kasnije došao je embriolog u sobu i pitao me da li sam spremna da imam blizance jer su moji embrioni jako dobri. U tom momentu nisam znala da li mi govori istinu ili me samo smiruje. Ali, isto tako mi prošlo kroz glavu kako bi bilo lepo da imam jednu devojčicu i jednog dečaka, i odgovorila sam da sam spremna da imam blizance.
Lekar koga nikad u životu nisam videla uradio mi je transfer i dobila sam od njega sliku sa ultrazvuka, uz reči:
,,Izvolite, tu su vaše bebe.”
Gledam u tu sliku, i dalje ne verujem šta mi se dešava!
Iako sam skoro pa potpuno odustala od uspeha, ipak sam dve nedelje poštovala smernice za ponašanje. Rečeno mi je da 14. dan mogu uraditi prvu betu, ali to je bila subota, pa sam ja sačekala 16. dan i u ponedeljak je uradila.
Oko 10h stiže mi nalaz bete na telefon. Ne znam zbog čega, ali mi je srce počelo lupati jače i nisam smela da otvorim poruku da vidim rezultat.
I tako je ta poruka bila neotvorena do 13h, dok koleginica nije uzela moj telefon i nije otvorila da vidi. Taj pogled njen nikad neću zaboraviti. Drži moj telefon, otvorila oči kao nikad pre, pogledala me i samo se nasmejala:
,,Gabi, ovo je nešto neverovatno! Beta ti je 1900!”
Počela sam da drhtim. Sela sam. Gledam je i ne verujem. Pitam je da li me zeza ili stvarno. Pa hoću da plačem od sreće, pa ipak neću, jer sam na poslu. I uzmem svoj telefon da vidim, i stvarno beta 1900! Neverovatno sam bila srećna iako nisam ni shvatila da sam napokon trudna i da to nije samo jedna beba. To popodne moj muž i ja smo plakali od sreće. Prosto nismo verovali da smo iz prvog pokušaja uspeli i da ćemo uskoro postati roditelji! Za dva dana, kad sam ponovila betu, bila je 4578. Jedva smo čekali prvi ultrazvuk da utvrdimo da li su dvojke ili trojke. Za desetak dana sam imala prvu kontrolu posle bete i bili smo presrećni, ali i šokirani kad smo saznali da nosim trojke!
Danas, 8.11.2020. godine, u 17. sam nedelji trudnoće, nosim jednu devojčicu i dva dečaka. Mogu Vam reći da se super osećam i da uživam u trudnoći.
Lavice, borilice, nikad nemojte odustati jer kad se najmanje budete nadale, tada će početi da raste nešto najlepše ispod vašeg srca.
