VTO priča je pristigla u okviru konkursa Nedelje (ne)plodnosti 2020
Autorka: Dragana Milenković
Okrećem se po stanu po ko zna koji put. Gledam jesam li sve spakovala, prelistavam spisak po glavi. Pasoši su tu, lekovi, najvažnije – stop injekcija. Da, u 20:30h ćemo se negde zaustaviti kako bih je sebi dala. On je tu, ja sam tu – najvažniji činioci ka ostvarenju našeg cilja. Samo njega još da spakujem i sve mi se čini, uspeli smo. Toliko je optimizma u meni da sam se blago nasmejala pri pomisli kako li će tek biti zbunjen i uplašen kad bude trebao da me odveze do porodilista…
Krećemo na nama vec poznato putovanje. Treće po redu. Prethodile su brojne pripreme, injekcije, tablete, analize. Ovog puta malo je drugačije. Nade su nam uprte van granica naše zemlje. Kazem “drugačije” zato što do terapije dolaziš sam, aplikuješ sam. Onda uradiš analize, šalješ mail, čekaš odgovor… nekako zabaviš i zaokupiraš sebe. Onda usledi tekst: ,,Ipak ćete morati jos dve ampule tog i tog leka.”
Petak je uveče. Tako su priroda i ciklus namestili, apoteke ovu vrstu lekova naručuju danas za sutra. Znači, u subotu tek za ponedeljak. Panika i strah. Ja moram da dođem do tih ampula, ne smem sad da stanem i da sve ode u zaborav. Nemoćna sam. U celoj Srbiji nalazimo samo jednu apoteku u Beogradu koja će nam obezbediti lek ako se odnese avans do kraja radnog vremena. A avion iz Kragujevca za Beograd samo što je poleteo… Šalim se malo! Čak i da ima aviona, bilo bi neizvodljivo. Nego, srećom uvek imaš nekog svog u tom Beogradu da priskoči u pomoć.
I tako, nekako krenusmo.
Posmatram ga – ljubav mog života, borac, muškarac koji najlepse ume sa decom. Možda sam ga zato i zavolela. U liku svog budućeg deteta vidim njegov lik. Njegove oči, usne, prelepo čelo, osmeh, nos baš i ne. Neka ima nos na mene, posebno ako bude devojčica. Sve ostalo neka bude njegovo, karakter, narav, upornost i istrajnost. Uhvatim sebe kako maštam kao i prethodna dva puta. Sada sa više želje, ali i sa više straha. Lepo naš narod kaze: ,,Koga zmija ujede i guštera se plaši.”
I dobro… Samo jedna moja jajna ćelija je dozvolila da se spoje mamini i tatini geni. Početak sa ne bas najboljim nagoveštajem, ali uzdamo se u tu jednu! Onda sledi onih teških četrnaest dana čekanja. Četrnaest dana prave turbulencije emocija. Od ushićenja do suza, od osmeha do histerije. Pravdaš sve hormonima i ceo život smestiš u te dve nedelje kao najpresudnije, najvažnije.
Najbliži veruju, vidno srećni, posle svake moje izjave da sam gladna. Ne bude me ni kad podne dočekam u krevetu. Svekar popunio sve police u špajzu kiselim krastavčicima i turšijom dok smo bili odsutni. Sestra na dnevnom nivou na Instagramu zaprati oko dvadeset stranica dečije garderobe. Sve sluti na dobro. Kažu mi da sam nekako drugačija. A JA, “rob ljuti” (tako je govorila baba mog supruga) verujem! Samu sebe ubeđujem da je sve drugačije, da je stanje-drugo… Opominju me da se utoplim, a kraj je oktobra, čini mi se nikad toplijeg oktobra, pa još u “doba korone”…
Onda sledi dan D… Ustajem rano u nameri da u laboratoriju odem sama, tamo ostavim suprugov broj telefona, pa neka njemu jave. Neka se on prvi obraduje. Ubrzo shvatam da ni on nije oka sklopio i da ćemo zajedno pred sud na konačno ILI- ILI. Jedno ”ILI” mora da je…
Najdražima šaljemo poruke: ..Ništa” ,,Nismo uspeli ni ovog puta” ,,Nije uspelo, ne zovi me, zvaću kad budem mogla da pričam”…
Lica nam se grče od bola, otvaramo usta i jaučemo nemo, jaučemo, a glasa nema. Zamišljam tugu na licima najdražih dok čitaju naše poruke. I njima smo srušili snove. Gledam njega, bledog i izobličenog od suza. Prvog dana tonem ja, sledećeg on. Bodrimo se, ko ima više snage taj bodri. Uspeo je onaj ko je posle pada ustao. I jedino sto znamo – nećemo se predati, daćemo par dana sebi oduška, opustićemo se, zaustaviti na trenutak misli sa kojima se već par godina budimo i sa kojima u krevet ležemo. Naša ljubav, uzajamno poštovanje nas upućuju na romantičan predah. Samo nas dvoje, naše misli i naše želje. A onda nastavljamo dalje. Odlučni i istrajni ka svom cilju.
Nisam kriva ja, nije kriv on, mi smo saigrači u najznačajnijoj životnoj igri, čija je nagrada beba u našim rukama. Beba čeka nas u najboljem izdanju. Ja, putnik i saputnik joj, u želji da sa sledećeg VTO putovanja donesem najdragoceniji suvenir.
