Deset godina. To nije samo broj, to je čitav jedan život stao u deceniju nadanja, čekanja i nebrojenih pokušaja koji su nas iscrpljivali do same srži.

Kada se osvrnem na taj put, vidim ženu koja je prošla sve – od onih prvih nadanja, preko tihih poraza, pa sve do aktivne borbe za svaku šansu, za svaki zakon, za svakog od nas koji smo u istom stroju.

Moja borba je bila maraton koji me je lomio, ali i gradio, vodeći me do one jedne, poslednje šanse koja je promenila sve. Jedna ćelija, jedna nada i beskrajna vera bili su dovoljni da se naša duga decenija čekanja završi najlepšim čudom.

Sudbina u jednom trenu

Danas, dok u miru našeg doma suprug i ja razmišljamo o narednim koracima i onom tihom treperenju u srcu koje nas zove ka proširenju porodice, misli mi se neizbežno vrate u taj trenutak.

Beskrajno sam zahvalna Bogu što sam baš tog dana, u taj sat, bila na kontroli. Samo sekunde su nas delile od drugačijeg ishoda. Taj hitan carski rez bio je nagli presek svih onih deset godina čekanja.

Ne smem ni da pomislim „šta bi bilo da je bilo drugačije“. Taj ožiljak na mom stomaku je moja najsjajnija medalja; on je podsetnik na čudo koje je stiglo baš kad je bilo najteže.

Naše čudo od jedne ćelije

Ta pobeda danas ima skoro tri godine. On je naš dokaz da je nemoguće zapravo moguće. Stigao je iz našeg poslednjeg VTO postupka, iz jedne jedine ćelije i jednog jedinog embriona. Bila je to naša poslednja nada koja je prkosila svim statistikama.

Danas naš dom više ne miriše samo na bebi puder; miriše na avanturu, na bose noge koje trče i na onaj najčistiji smeh. On je živi dokaz da se čuda dešavaju onima koji ne odustaju čak i kada im kolena klecaju.

Želja za velikom porodicom

Moja potreba za velikom porodicom duboko je utkana u sve ono što jesam i u način na koji sam odrasla. Rano sam ostala bez oba roditelja, i taj gubitak je u meni stvorio neraskidivu vezu sa mojom braćom i sestrom.

Borili smo se svim snagama da ostanemo na okupu, da sačuvamo naše zajedništvo  sve dok svako od nas četvoro nije odrastao i krenuo svojim putem. Znam kolika je snaga u tome kada imaš nekog svog, tu neraskidivu nit koja te čuva.

Moj suprug, s druge strane, nosi tišinu jedinca koji je takođe rano ostao bez majke. Baš zato u nama tinja ista želja – da našem sinu podarimo taj dar, brata ili sestru.

Nekoga ko će mu biti oslonac i najverniji saborac, onaj koren koji će ga uvek držati čvrsto za zemlju, jednoga dana kada nas više ne bude.

Novi krug nade

Ipak, sa 43 godine, naše su misli zrelije. Dok vagamo o novom postupku, tu je onaj ljudski strah: imamo li snage za još jedan krug ako ne uspe?

Zato su naša srca širom otvorena i za put usvajanja. Jer porodica se ne pravi samo biologijom, već ljubavlju i odlukom da neko naše gnezdo zove svojim domom.

Želimo tom našem krugu dodati još jednu osobu, na bilo koji način koji nam sudbina nameni.

 

Naša mala, savršena ekipa

I dok koračamo kroz ove nove nade, osećam mir. Jer, čak i ako se novo čudo ne dogodi, mi smo već pobedili sve verovatnoće.

Zahvalni smo na ovom jednom, čudesnom dečaku koji nam je postao ceo svemir. Naša mala ekipa – moj suprug, ja, naš sin i naš pas – već je jedna velika, zaokružena priča. Sve preko toga biće blagoslov, a ako ostane ovako, biće naša najveća životna pobeda.

Vama koji i dalje strpljivo koračate ka vašem čudu

Svima vama koji ste i dalje na putu ka svom najlepšem odredištu, želim da kažem – Verujte tom osećaju u stomaku i onoj jednoj jedinoj šansi.

Moja priča je dokaz da je jedan embrion dovoljan za ceo svet. Budite nežni prema sebi, jer ste već samim tim što pokušavate – pravi heroji.

A mi idemo dalje, korak po korak, sa srcem koje je preživelo oluje i ostalo širom otvoreno.

Mama,  Miroslava🩵