Andrea Milić Kozina
Sve je počelo 2007. godine. Bolovi ranom zorom, gubljenje svesti, urgentni… Tog dana sam sa 18 godina ostala bez jednog jajnika i jednog jajovoda.
Kasnije, 2011.godine, redovan pregled sa kog izlazim plačući. Rana na grliću materice saopštena mi je rečima: ,,Sreća pa je bakteriološki, da je virusno ti bi sa ovakvom ranom već odavno imala rak“.
Već sledećeg dana sam se našla na operacionom stolu, i danima bila u strahu od rezultata biopsije.
,,Andrea, Papa je trojka“, ženski glas iz ordinacije.
Po uzimanju rezultata, sledećeg dana sam videla da je III A grupa, a ton kojim mi je saopštena ova informacija nikad neću zaboraviti.
April 2016.godine, mesec dana nakon veridbe posećujem lekara. Doktorka zbunjeno gleda u monitor.
,,Ovo nije dobro, Andrea. Ciste“.
Često mi se javljaju, ništa strašno, mislim nestaće. Ipak, ne. Endometrioza. (Piše multilokularni tumor jajnika. Jajnika. Jedinog kog imam)
,,Šta sad? Operacija?
,,Nisam sigurna da će se iko usuditi da operise, postoji rizik da ostaneš bez zaliha jajnih ćelija. Onda nikada nećeš moći da budeš majka.
,,A da radim sada na trudnoći?“
,,Iskreno, mislim da ona sada nije moguća” (U toj jezivoj tišini čula sam samo svoje srce koje ubrzano lupa).
Ne mogu vam opisati kako sam se osećala nakon svake naredne posete lekaru. Sreća pa sam imala ogromnu podršku koju mi je pružala porodica, svi kumovi, prijatelji, kolege na poslu. Nikad na pregled nisam isla sama, a nisu me ni nakon pregleda ostavljali. Zaspala bih svaki put uplakana u nečijim rukama i onda rešila da se trgnem.
Plakanjem ništa ne rešavam. Medicina je napredovala. Moj problem prepuštam lekarima i ne zelim više da čekam. Ja sam se i rodila da bih nekom podarila život i ne vidim u svemu ovome drugačiji ishod.
Tada kreće moja borba, naša borba. Zrenjanin-Beograd-Novi Sad.
8 lekara i svi kažu isto: dijagnoza-sterilitet
Svi koji su se susreli sa ovom dijagnozom znaju kako sam se osećala. Isplanirana svadba, verenički prsten na ruci, najlepši planovi se ruše. Želim brak da bih stvorila porodicu, tražimo kuću da bismo je napunili decom, a ne stvarima. Budimo se svako jutro sa istom željom, a ležemo maštajući najveće snove. Zapostavljam fakultet, ako treba neki cilj da ne ostvarim, neka bude taj, samo da u ovoj borbi uspemo. Nabacili smo osmeh na lice, burme na ruke, naoružali se strpljenjem, pronašli idealna kolica i savršen krevetac.
Za par meseci od tada sam više puta posetila operacionu salu. HSG uz dilataciju grlića materice bez anestezije pamtim kao užasno iskustvo, urađena histeroskopija, nađeni polipi u materici, pronađen i otklonjen septum. Laporaskopijom otklonjena endometrioza. Prirodna trudnoća – bez uspeha. Koliko sam samo negativnih testova u tišini preplakala. Koliko se puta nadala lažnim ciklusima…
Konačno svi papiri na broju. Neopisiva sreća kada smo prosli komisiju prvu, drugu… Ogromna radost za sve kada smo počeli s terapijom.
Često se prisetim starije koleginice koja kaže da sam ja prvo kupila trudničke pantalone, a zatim krenula u proces vantelesne. Verovatno sam takav utisak odavala. Nije postojalo neću, ne mogu i mogućnost da VTO ne uspe. Najveći pritisak mi je stvarala rečenica ,,Opusti se, sve je do glave”. Ja znam da je psiha čudo i da je rečeno iz najbolje namere, ali u tom trenutku ta rečenica te samo obeshrabri. Kao da si sam kriv, a u isto vreme nemoćan da bilo šta promeniš.
Na svaki pregled odlazimo puni entuzijazma. Prvi, drugi, peti… Poslednji je izgledao ovako: ,,Imate 3 folikula, ali s obzirom da se endometrioza vratila, pitanje je da li ću uspeti da izvučem i jednu jajnu ćeliju. Treba biti umetnik”
Entuzijazam opada, strah raste.
Ubadaš one igle i razmišljaš vrede li išta, a strah te da to glasno izgovoriš. Smirujem nasmejana sve oko sebe, a zaključan strah u meni vršti dok mu branim da moj glas koji se čuje nadjača
Aspiracija 26.04.2019. Uspavljuju te u onoj hladnoj sali, a ti neprestano misliš na bračni par sa kojim deliš sobu u klinici, koji je prestao da broji pokušaje. Misle da im je šesti ili sedmi, ali ipak ne odustaju. Jedva čekaš da te probude, ali se isto tako i bojiš.
,,Imamo 4 jajne ćelije, Andrea!“
Četiri!!!! Uspeli smo! Još samo da se oplode! Grli me suprug i brišemo jedno drugom suze. Svaki korak doživljavamo kao krajnji uspeh. Jer je ovo borba. Borba protiv bolesti, protiv slučajne greške prirode, u kojoj su oružja pozitivan stav, umeće sjajnih i stručnih lekara, podrška najbližih, naša vera, ljubav i nada.
Sledećeg dana me pozivaju da kažu da su ostale 3 jajne ćelije, narednog dana oplođena 2 embriona… Ponovo panika – hoće li se razviti? Tu noć nisam ni spavala…
29.aprila urađen transfer. Oba moja kolačića, cvetića su bila tada sa mnom. Za 12 dana je trebalo da uradim BetaHcg. To je bilo najdužih 12 dana u životu! Izdržala sam, ipak, samo 11. Poruka iz laboratorije koja mi je stigla tog dana je najdraža sms poruka koju sam dobila! Javljeno mi je da sam trudna! Kucalo je jedno srce tada ispod, a sada pored mog.
U hrpi lekarskih rezultata, analiza, izveštaja, operacionih i otpusnih listi, koje sam sačuvala kao dokaz naše velike borbe, nalazi se i ona najdraža-Otpusna lista iz porodilišta!
Na Badnji dan 2019. godine rodila se nova ljubav – rodio se Stefan.
Ova VTO priča pristigla je povodom Konkursa za najbolju VTO priču u Nedelji (ne)plodnosti 2020. da pogledate i ostale priče – kliknite na: KONKURS ZA VTO PRIČU
