VTO priča je pristigla u okviru konkursa Nedelje (ne)plodnosti 2020
Autorka: Marija Gajić
Miloš me je zaprosio za doček 2014. na Petrovaradinu rečenicom: “Da li želiš da život provedemo u dvoje, kasnije i u troje?” Pristala sam, potajno razmišljajući – i u petoro.
Ali, nažalost, neke stvari u životu ne možeš da predvidiš ni u snovima.
Naša priča je u početku tekla normalnim tokom. Izlazili smo, putovali. Godina, druga… Treće letovanje u suzama. Svaki sledeći ciklus sam proplakala, doživljavala nervne slomove, krila se od ljudi. Ja sam ona koja je na ovaj put pošla sa osmehom. Čuvala sam decu drugarica, sestre, Miloševe sestre, ne bih li u tim zagrljajima našla nešto svoje.
Odlazim doktoru sa tom famoznom rečenicom: “Znate, mi pokušavamo, ali jednostavno neće“. I još ubitačniji odgovor posle svih analiza: “Pa sve je u redu, opustite se…“
Stvari nekako i donekle počinju da se menjaju na HSG-u. To je bilo najbolnije iskustvo. Fizički, jer kontrast, koji ubrizgaju kroz kanale, u tom trenutku boli kao da te “seku noževima”, ne bi li proverili tu, jelte, prohodnost. I psihički, kada doktor ulazi u sobu sa svim onim snimcima i kaže: “Ostavite je samu, lično je“. Muk. “Znate, ne postoji mogućnost da se kod vas desi trudnoća prirodnim putem. Osim vantelesnom oplodnjom“. Prekrivam se čaršavom preko glave, plačem, vrištim i cvilim. Tu mi se život završio. Prvi put.
Počeo je ponovo rečenicom: “Medicina je napredovala, postoji laparoskopija, kanali mogu biti na taj način prohodni“. Znači, imamo rešenje. Nije kraj!
Par meseci nakon toga, smeštena sam na odeljenje ginekologije, operativni zahvat učinjen pod totalnom anestezijom. Nesvesna već situacije, samo guram. Mogu, pokušaću, moram, i želim, i hoću. Vidim, po buđenju, u polusvesnom stanju, roze košulju moje doktorke. Drži me za ruku i kaže mi: “Sve je u redu, gotovo je“. Hajmo dalje onda! Udahni, izdahni, idemo, živi smo. Želim kući. Hoću paradajz čorbu. Nešto slatko. U ponedeljak ću već na posao. Ništa mi nije. Proošloo.
Dan po dan, prođoše posle laparaskopije dve godine. U tim situacijama, sve što čujete, sve će vam, čini se, pomoći. Kojekakvi čajevi, neke babe “koje nešto umeju da urade”, Bože me ‘prosti, svakakvi običaji po crkvama, sve je to meni bilo: da pokušam, ništa neće da mi fali.
Nakon HSG-a i laparaskopije, sledi moj odlazak doktorki, tj. izlaz iz lavirinta. Miloš otkrio ureaplazmu, ja miko, on strepto, ja stafilokoke, nikako da se bar složimo. Dosta! Ovo mora da prestane. Ja želim na vantelesnu oplodnju. Komisija prva, druga, inseminacija.
“Pa šta, nisi jedina, inseminacija retko kome uspe. To je samo deo procedure. Uspeće. Opusti se!” Ja znam da hoće. Ali mi samo kažite kad.
Svaki sledeći mesec bila je priprema za vantelesnu oplodnju u klinici za VTO, u međuvremenu prekinuta zbog virusa Covid 19. U maju 2020. godine javili su nam da ćemo biti uključeni u postupak u junu. Nikad življa! Mi ćemo uspeti, da, hoćemo sigurno, ja verujem ovim ljudima, nemoguće da tako i na taj način neće uspeti. Kako je moguće?
Moj put ka transferu, tj. moja petnaestodnevna priprema, razlikovala se od drugih. Ja sam nju shvatila kao odmor. Dane sam provodila na reci, u parku, u šumi, upoznavala ljude, obilazila znamenitosti grada, pila surutku i jela mladi sir zbog stimulacije. Nada i vera su bile ogromne.
I ja… Sanjajući vaskrsenje. “Zamislite samo gde biste najviše voleli da budete u ovom trenutku, ovaj put sa detetom“. Tu je to. U meni. Puštaju me kući. Znam ja, čitala sam, razumem se za toliko i u biologiju i medicinu, to je embrion koji ima svoj put. U mom srcu, to je bila moja beba. Nemojte ovo shvatiti kao neku krajnost, i te kako sam bila svega svesna, ali svaki put kad sam bila budna, ja sam držala ruku na stomaku i pevušila mu “mama voli bebu”, ne bih li joj na taj telepatski način poslala poruku koliko je želimo. Kad bi me kojim slučajem nešto žicnulo u stomaku, govorila sam: “Nemoj da mi odeš”. Ne znam koji je tačno dan, ni sat, ni kakvo je vreme bilo. Ko nije bio tamo, ne zna koliko ljubavi na tim klinikama leluja vazduhom. Govore mi na vratima da moram ući, bez pratnje, sama. Zbog Covida. Bodri me porukama na telefonu i veruje u našu pozitivnu betu. Ulazim u veliku salu, u njoj za stolom tri doktora i embriolog. Otvaraju moju dokumentaciju.
“Nemamo dobre vesti. Beta je negativna.”
“Jeste li dobro?”
“Ne. Upravo se osećam kao da mi je neko umro“.
Silazim niz stepenice, i dalje ne verujem u ono na papiru. Možda je greška. Pa zašto? Bol. Vraćanje u realnost. Saopštavam mu. Ne cirkuliše mu više krv telom. I samo mi govori: “Ne plači, molim te.“
Ja ovog puta ne znam hoću li preživeti. Hoće li bol proći? Ma! Radiću već od sutra, proći će, sve prođe, naravno! Komisija prekinula rad zbog kovida, ali dok ja skupim papire, proradiće. Ovaj put klinika u Leskovcu, zakazane konsultacije za 20. novembar.
Ja znam da nisam jedina koja prolazi ovo. Ali, moj je hendikep, kao i svih onih koje prolaze kroz ovo to što je za moje, tvoje, njihovo okruženje, sve još uvek tabu tema.
NE. OVO NE MOŽE NIKO DA IZGURA SAM. Niko i ne zaslužuje da bude sam u ovome, zaboga!
A ja osećam i znam, moju ću bebu zagrliti uskoro. Ona me sad posmatra odnekud i kaže mi: “Izdrži još malo i čuvaj se za mene, molim te“.
