U prirodi svakog čoveka je da popunjava svoje nedostatke. Od pocepanih kolena na našim dečijim pantalonama i želji da tu rupu majka što pre pokrije, preko selotejpom oblepljene rupe na staroj igračkici… S godinama, odrastanjem, ozbiljnošću koje život nosi javljaju se nove praznine koje pokušavamo da ispunimo, samo je nekad nemoguće to učiniti… Nezadovoljni mnogim segmentima svog života, pokušavamo da stvari uporno promenimo na bolje i neprekidno pokušavamo da popunimo nedostatke. Ovo je priča o delu koji nedostaje…
Kada se osvrnem i pogledam svoj dosadašnji život, ne mogu da ne vidim godine obavijene samoćom i prazninom. Naravno, vreme koje je prošlo nikada ne mogu vratiti, ali baš zato, taj deo koji nedostaje je moja velika briga i senka nad svim mojim danima i životnim rutinama, na svemu što radim. Primetna je u svakom segmentu mog života do sada.
U vreme kada su moje prijateljice, kume, rođake, komšinice, sestre planirale trudnoću i delile sa mnom vesti o pozitivnim testovima, prve mučnine, prve pokrete svoje bebe, prve radosti, prve planove za budućnost i prva iščekivanja, tada još nije bilo moje vreme za tako nešto. U mom životu, tada je bilo vreme za suze, strah, nesanicu i brigu… Polako sam se izmestila iz tih srećnih razgovora i osamila u svom iščekivanju. Sada osećam koliko mi vreme provedeno sa dragim ljudima nedostaje i koliko mi nedostaje zajednička radost. To se ne može vratiti nikada i ostaje kao jedan deo koji nedostaje u slagalici mog života.
Kada malo potražim ono što nedostaje, sakupljam još neke deliće. Prvi koraci, prve reči, prvi zubi, prva kolica, prve bicikle, prve kašice i voćkice… Skoro svi iz mog okruženja doživeli su to istovremeno. Slatke teme sa puno pitanja, ali sve uz osmeh. To su delili drugi oko mene. U želji da budem “zaštićena”, o tim temama se šaputalo i ćutalo u mom prisustvu. Jednostavno nisu želeli da produbljuju moju nevolju, tugu žene bez deteta, žene koja se leči… Mnogo mi nedostaju razgovori o prvim bebećim temama sa mojim drugaricama. Želela sam sa njima da delim iste brige, ali eto… Nije mi se dalo. Ja sam tada lečila rane od prve negativne bete i rane od konaca laparoskopije. One nisu znale šta ja to lečim, nije bila tema za njih. Prećutno sam se borila.
Prvi septembar, dan kada deca kreću u školu – deca mojih prijatelja su stasavala i tih nekoliko godina skoro svake godine je po neko detence kretalo u prvi razred. Bilo je i radosti i zajedničkog ponosa, to su deca čije smo odrastanje sa setom i željom, da i mi imamo nešto slično, godinama posmatrali. Bili su to prvi veći koraci za svakoga od njih i važno je da se radost podeli sa dragim ljudima. Radovali smo se, naravno da jesmo, ali za decu koja nisu naša. Bez obzira na svu ljubav prema njima, srce se stegne, preskoči, zgrči od toga što nisam baš ja ta koja nosi torbu našem detetu do škole, što mu baš ja ne pakujem užinu u ranac… Čežnja samo postaje veća i praznina ispuni celo tvoje biće… Ne znam koji je po redu ovo deo koji nedostaje… Baš u to vreme, ja sam vidala rane drugih pratećih intervencija i pravila planove o daljem lečenju, a godine se prolazile.
Kada sam nakon mnogo godina, suza, praznina i samoće nakon toga konačno uspela, prvi put srećno zaplakala zbog pozitivne bete, poželela sam da to glasno kažem prijateljima i da to proslavimo kako treba. Ne da kažem, nego da vrištim na sav glas. Da zagrlim sve one od kojih me je neplodnost nenamerno odvojila, da okupim sve ljude kojih sam nesvesno ostala željna… Ali… Žena koja dospe do trudnoće nakon nekoliko neuspeha vantelesne oplodnje ne govori javno da je trudna, ona se plaši. Ta žena ne deli glasno tu vest, ne želi da nešto “urekne” i time eventualno ugrozi trudnoću za koju se borila. Ta žena strahuje, moli se i nada… Broji dane i sate od jedne do druge kontrole, broji nemire do sledećeg ultrazvuka… Ta žena čeka… Ne bebu… Već sledeći nedostatak jer je navikla na prazninu… Ta žena sam bila ja…
Nisam govorila nikom da sam trudna, izuzev uže porodice. Nisam htela da me pitaju šta se desilo kada se sutra neslavno završi moja trudnoća, jer sam provodila vreme iščekujući baš to. Svaki znak svog tela sam ispitivala, tumačila, raščlanila na 100 delova kako bih bila spremna na sve, a najviše psihički spremna na tužan kraj.
U svom tom ludilu, sve moje misli bile su usmerene samo na bebu… Na nadu da ona ostane tu, u mom stomaku, što duže… Da bude jaka i da uskoro dođe u naše prazne ruke. Naravno da nisam okupljala rođake i prijatelje da pričamo o prvim simptomima trudnoće ili o prvim pokretima bebe, jer je to bilo više nego što sam mogla da podnesem. Bila sam potpuno prestravljena, nema i paralisana od straha. Nisam mogla da preživim još jedan deo koji nedostaje…
Imala sam sreće da dođe moje vreme, uspela je moja treća vantelesna oplodnja…Nije bilo lako, ni najmanje, ali ipak smo došli do srećnog kraja. I sada je samo to važno…
Ženske priče o trudnoći nisam iskusila i zbog toga jako žalim. Često se u mislima vratim u vreme kada su se moje prijateljice na glas smejale i delile svoja iskustva. Mislim da svi mi koji nosimo teret lečenja neplodnosti treba da budemo svesni da ćemo sigurno na svom putu susretati nedostatke. Krpićemo rupe koje se ne mogu zašiti pokušavajući, nekad i na silu, da pokrijemo prazninu. Naš put nije lak, borba nije kratka i jednostavna, i nosi pregršt momenata nesigurnosti, neizvesnosti, iščekivanja, prepuštanja, poverenja i nepoverenja, ali to je NAŠ put… I to je jedini put ka našem najvažnijem cilju – da budemo mama i tata.
Zato, budite spremni na sve, dajte sve od sebe, pitajte, tražite, čekajte, zovite, učite, podržavajte se, gurajte jedno drugo, jer svaki nedostatak koji se na putu do bebe desi, popuniće male ručice koje zajedno držite i koje vas grle nežno, najnežnije na svetu.
Autor: Dragana Krstić
