Usvajanje i hraniteljstvo kao putevi ljubavi i zajedništva
Postoji nešto dublje i snažnije od svakog zakonskog okvira, svakog papira, svakog koraka i svake procedure. To je želja da se voli i da se živi s detetom. Usvajanje i hraniteljstvo nisu samo administrativni procesi; to su putevi na kojima odrasli i deca pronalaze jedni druge u vremenu koje ih je možda prvo razdvojilo. To su putevi na kojima se rađa porodica.
Život sa decom, ma kojim putem do njega stigli, oplemenjuje i menja čoveka. Uči nas strpljenju, prilagodljivosti, pruža nam priliku da svakoga dana rastemo zajedno sa detetom. Ne postoji ništa vrednije od trenutaka kada dete napravi prvi korak u vašoj blizini, kada izgovori prvu reč, kada podeli s vama svoje radosti, dileme, strahove.
U svetu gde često čujemo koliko su procedura i čekanja iscrpljujuća za buduće usvojitelje i hranitelje, važno je podsetiti: svi ti koraci postoje s razlogom, da bi se zaštitilo dete, da bi mu se pružila sigurnost. Ali ne smeju da zasene ono što je u osnovi, volju odraslih da pruže dom, ljubav, stabilnost. Na kraju puta čeka ono što se rečima teško opisuje: toplina zagrljaja, prvi zajednički rođendan, osećaj pripadanja.
Prvi dani zajedničkog života sa detetom su uvek izazovni. I dete i odrasli uče jedni o drugima, uče navike, potrebe, emocije koje je teško izgovoriti. Neki trenuci mogu biti puni nesigurnosti, prilagođavanja, pa i suza. Međutim, već uz malo volje, strpljenja i otvorenog srca, vrlo brzo dolaze i prvi lepi trenuci, osmesi poverenja, spontani zagrljaji, zajedničke igre. Svaki dan donosi nešto novo, i sve se polako okreće na bolje.
Mnogi parovi i pojedinci dolaze do odluke o usvajanju nakon što su prošli kroz godine lečenja steriliteta, a mnogi se opredeljuju za hraniteljstvo vođeni željom da učine razliku u životima dece kojoj je to potrebno. Obe odluke su podjednako važne i dragocene.
Hraniteljstvo je možda manje poznat oblik brige o deci, ali ima ogromnu vrednost. Hranitelji pružaju privremeni dom deci koja su iz raznih razloga ostala bez roditeljskog staranja. Oni daju sigurnost i ljubav, pomažu detetu da zadrži vezu sa svojom biološkom porodicom, kada je to moguće. I što je još važnije, oni detetu pokazuju da postoje odrasli kojima je stalo, koji ga vide, koji ga prihvataju.
Jedan hraniteljski par, Milica i Đorđe iz Srema, pričali su da ih je na hraniteljstvo podstakao susret s jednim dečakom u Domu. “Nismo mogli da verujemo koliko mu znači što smo došli da ga posetimo. Otišli smo kući, ali smo ostali nemirni. Nakon toga smo odlučili da prođemo obuku i otvorimo vrata svog doma,” kažu. Danas, dve godine kasnije, taj dečak je deo njihove porodice, u školi, na izletima, za slavkim stolom.
Usvajanje, s druge strane, vodi ka stvaranju trajnog porodičnog doma. Deca koja budu usvojena dobijaju priliku za stabilan, punopravni odnos sa svojim novim roditeljima. Iako put može biti dug, emotivan i pun iščekivanja, on je vredan svakog trenutka. Kada dete jednom uđe u vaš život, ono postaje vaše dete, ne na papiru, već po svakom osmehu, suzi, izazovu i sreći koju delite.
Ne smemo zaboraviti ni da su i deca nosioci ogromne potrebe da budu voljena, prihvaćena i zaštićena. Oni ne traže “savršenog roditelja” – traže nekog kome mogu da pripadnu. Nekoga ko će ih uveče pokriti, pročitati im priču, biti uz njih kada sanjaju nešto ružno, veseliti se s njima kada dobiju peticu. Ta jednostavna svakodnevna ljubav je ono što deci daje i korene i krila.
Na kraju, iznad svakog obrasca, iznad svake dozvole i obuke, stoji život – zajednički život s detetom. To je vrednost koja se ne meri brojem pređenih koraka, već svakim zajedničkim danom. Biti nečiji roditelj, bilo kao usvojitelj, bilo kao hranitelj, jeste jedno od najlepših i najvažnijih životnih iskustava.
Nekada je dovoljno jedno “mama” ili “tata” koje dete izgovori po prvi put, da shvatite – vredelo je.
