Pismo je pristiglo u okviru konkursa za najlepše pismo deda mrazu (2022)
Autorka: Ljubica Popović
Da me neko pita: da li veruješ u bajke? Da! Odgovorila bih kao iz topa.
Da li ti se nešto lepo desilo, da tebi lično deluje kao da je iz bajke? Opet bih potvrdila. Da, upoznala sam ljubav, udala sam se, baš ono što sam zamišljala. I desilo se iznenada, iako sam sve u životu planirala.
Da li bih vratila vreme, i rekla sebi sada, u doba korone, da neću tu bajku ako su sa njom povezane velike brige? Pa, razmišljala bih baš dobro jer, kažem – bar jedan dan, jedan sat bila sam presrećna.
A onda dolaze dani sa sestrama u labaratoriji, sa sestrama u bolnici, sa raznim visoko cenjenim urolozima, psiholozima, ginekolozima. Da li je to bajka ili samo životna borba? Pa, nešto između je sigurno.
Onda kreću i molitve, manastiri, astrolozi i poneki zalutali običan čovek da hoće sa tobom da se prošeta. Da te sasluša, da te posavetuje, da bude uz tebe. E, to je danas teško naći, možda i najteže, da ga ne platiš poklonima ili parama, a da bude uz tebe kad je najteže.
I onda te život baš iznenadi! U albumu Životinjskog carstva nađeš rodu, dođe stanarka i u kući stoje kolica, onda sanjaš neki čudni san gde se svi vesele zbog neke vesti… I onda se potvdi ta vest na ultrazvuku…
I život te, kao i uvek, iznenadi!
Zato svim dragim čitateljkama portala Šansa za roditeljstvo, kao i svim ljudima koji su istrajni u borbi za potomstvo, kažem: ne odustajte. Verujte u čuda, ona se stvarno dešavaju, ali i mi se moramo potruditi da do njih dođe. Moramo malo ući u svoju dušu, prebroditi razne strahove od nepoznatog u svojoj glavi i pola posla je sigurno urađeno. I da verujemo u svoje želje, da će se na kraju sve to negde dobrim vratiti.
