Nedeljama sam pokušavala da svoju priču o usvajanju pretočim na papir, i iako je prošlo više od godinu dana kako je sve gotovo, i dalje mi se slama srce kada moram da ispričam priču u celosti. Znam da će jednoga dana reči doći. Reči koje će opisati stanje mog uma, srca i duše. Danas vam mogu pričati samo o onome što se dogodilo. Danas stvari stoje ovako:
Ono što sada mogu da kažem je da je usvajanje dece proces poput građenja života od peska, i nebitno koliko se naporno trudite ili nadate, može da vam isklizne i sruši se u sekundi.
Ono što sada mogu da kažem je da sam želela iznad svega da postanem majka otkad znam za sebe. Međutim, trebalo mi je više vremena od očekivanog da se skrasim, s obzirom da sam u ranim dvadesetim ostala bez oca koji je izvršio samoubistvo. Ovaj gubitak me odveo drugim putem i nedugo nakon njegove smrti postala sam vatrogasac u šumskim požarima. Bilo je to neverovatno iskustvo ali nikako ne i životni poziv koji ide uz majčinstvo. Prestala sam da radim kao vatrogasac kada sam imala 31 godinu, a sa 32 sam upoznala mog supruga. Stvaranje porodice sa decom se podrazumevalo.
Ono što sada mogu da kažem je da smo posle godinu i po bezuspešnog pokušavanja otišli na preglede i saznali da nam je jedina mogućnost VTO. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja, pobačaja, i ogromne štete koju su mom organizmu naneli hormoni, suprug i ja smo se odlučili za usvajanje. Brzo smo krenuli sa beskrajnom papirologijom, edukativnim seminarima, razgovorima, proverama, referencama, porodičnim istorijatima, otkrivanjem naše finansijske situacije, procenama da li je naša kuća bezbedna, procenama temperamenta našeg psa, istorijatom naše veze, detaljnim istorijatom našeg detinjstva, iznošenjem očekivanja kakvi bismo bili roditelji, kako bismo disciplinovali dete, i tako dalje… Što je bilo ne samo zahtevno već i bolno ogoljavanje intime.
Ono što sada mogu da kažem je da nam je rečeno da ukoliko želimo da usvojimo zdravu bebu čekaćemo duže, ili možemo usvojiti bebu sa posebnim potrebama. Takođe nam je rečeno da postoje velike šanse da je majka tokom trudnoće uzimala nedozvoljene supstance i od nas je traženo da odredimo sa kojim supstancama i kojim trajanjem korišćenja tokom trudnoće smo smo saglasni da ih prihvatimo. Uz to, morali smo da odlučimo da li bismo prihvatili bebu sa visokim rizikom od genetskih poremećaja i kojih, i da li bismo prihvatili bebu iz incesta i kog nivoa incesta, bebu iz silovanja, prevremeno rođenu bebu i u kojoj nedelji rođenu, i tako dalje… Sve ovo se dešavalo pre nego što smo uopšte ušli na listu čekanja. Bez poznavanja specifičnih okolnosti, kako možete da odlučite o tome?
Posle ulaska na listu čekanja čeka se 2 do 3 godine, ali moramo da budemo spremni da u bilo kom trenutku budemo pozvani da se pojavimo bilo gde u našoj zemlji u naredna 72 sata da bismo preuzeli bebu. Puno smo razgovarali o tome da li smo na ovo malo ili veoma spremni. Uz to, morali smo da budemo pripremljeni za situaciju da se u roku od deset dana od usvajanja biološka majka predomisli i dobije bebu natrag u bilo kom trenutku.
Agenciji za usvajanje dali smo preko dve godine čekanja i preko 10 000 dolara. Koji nam nisu vraćeni. Takođe smo doživeli nekorektne i neetičke naplate od strane socijalnih radnika koji su radili procene. Ali strahovali smo da bi, ako se žalimo, to imalo uticaja na to kako će agencija voditi slučaj, a možda uticati i na naše šanse da dođemo do bebe. Brinuli smo se i kada je agencija menjala radnike i direktore, ali smo se ipak zaglibili preduboko dajući im naše vreme i novac da sada prelazimo u drugu agenciju, i nismo znali kome ili gde da se obratimo sa ovim brigama, pošto je u pitanju privatna agencija, kao i većina agencija u Kanadi.
Na listi čekanja krenuli smo od broja 69 i došli do broja 31 i počeli da verujemo da ćemo u roku od godinu dana doći do bebe. Počela sam da zamišljam kako bi bilo lepo da u našoj maloj porodici konačno slavimo zajedno naš prvi Božić. Sada se stidim što sam se prepustila tim snovima.
Sve se završilo jednim i-mejlom, kada nam je agencija saopštila da se zatvara i da više nema usvajanja. Nikada neću zaboraviti šok posle čitanja tog i-mejla. Kao da mi je srce sišlo niz kauč, na pod, u podrum i jednostavno mi izašlo iz tela. Nisam mogla da govorim, samo sam prepustila kompjuter suprugu. Nismo ništa izgovarali, ali smo oboje instinktivno znali da nam ništa nije preostalo. Narednih meseci se slabo sećam, bukvalno ne mogu da se prisetim dešavanja, i još uvek nemam reči kojima bih opisala razmeru ovog gubitka.
Kada pitate nekog ko se bori sa neplodnošću „da li ste razmišljali o usvajanju“ to ide kao so na ranu i to ne možete ni izbliza razumeti. Biti tako naivan je privilegija. Nažalost, moja priča nije jedina, nekoliko kanadskih agencija se zatvorilo. Usvajanje dece iz inostranstva više košta i dolazi sa još više rizika. Nema garancija sa bilo kojim usvajanjem, to je kompleksna tema, puno košta i predstavlja težak proces u kom možda na kraju nećete dobiti bebu.
Ovo mi je najteža godina u životu. Naš brak nije opstao. Moje mentalno i fizičko zdravlje iz dana u dan trpi posledice. Još uvek ima dana kada mi je teško da ustanem iz kreveta. Svaki put kada čujem reč „usvajanje“ želim da vrištim i plačem u isto vreme. Ne mogu da shvatim kako se ovo desilo, život o kome sam sanjarila i koji sam se trudila da izgradim mi je bukvalno iskliznuo iz ruku i ništa više ne mogu da uradim oko toga.
Ukoliko imate bilo koje pitanje možete kontaktirati Centar za vantelesnu oplodnju na 0800 333 030 ili direktno Udruženje Šansa za roditeljstvo na 061 624 5224
Izvor: www.worldchildlessweek.net
