Autorka priče: Jelena Mitić
Sreća nije tabu. Ovo je priča o rodama koje su donele čarobno stvorenje u naše porodično gnezdo. Nada. Spokojno spava. Glasno se smeje, danas je zapevala na svom bebećem jeziku. Igra. Oseća muziku, dobre ljude, ljubav. Nada je naša čarobna ćerka. Zašto ovu priču želim da podelim sa vama?
Nadu nisam mogla da rodim – mogli smo da je sanjamo i čekamo da nam dođe. I hvala rodama na tome. Znam koliko vas pati dok čeka svoju bebu, osećam svaku suzu, grč i osećaj bespomoći. I želim da znate da niste sami. Do pre šest meseci sam molila boga da ostanemo jaki, da sačuvamo psihu i fizičko zdravlje koliko je moguće. Mnogi ljudi misle da razumeju sterilitet i sve poteškoće koje sa sobom nosi. Ali zapravo, mogu da shvate samo oni koji gaze trnovit put. NISTE SAMI.
Pre nekoliko godina, moj muž i ja smo se odlučili na VTO u Pragu, jer u Srbiji nije bilo opcije za nas. Poražavajuće je to koliko zapravo nismo imali ni pomoć ni podršku države, pošto je zbog kompleksnosti prirode našeg problema vantelesna oplodnja morala da se radi u inostranstvu. Posle neuspele VTO skupljali smo komade rasutih srca, skupljali snagu da krenemo dalje. Tako je i bilo.
Život je tekao sa radostima i problemima koje nosi, a mi smo plivali kako smo znali i umeli. Nikada nismo bili u dilemi da li želimo da usvojimo dete. Apsolutno smo oboje bili za to. Krenuli smo u proces. Svaki papir, svaki razgovor, svako pitanje je donosilo i nadu i nemir. Posle nekoliko meseci eto nas u registru. Radosti nikada kraja!
Čekanje na poziv je trajalo. Na trenutak smo izgubili veru.
Usledili su pozivi, ne često ali je krenulo nešto da se dešava. Jednom smo baš grubo bili odbijeni posle očekivanja poziva na razgovor za jednu devojčicu. Polako smo gubili veru da će išta da se desi. Sećam se da sam svojim prijateljima i porodici rekla da osećam tačku ključanja i da sam na ivici da odustanem. Imali su razumevanja jer znaju da nisam sklona patetici, već borbi, i znali su da to kažem jer osećam da gubim snagu nakon svega što nam se desilo. Moj muž je ćutao, kidao se u sebi, ali se i držao kao stena nakon svega što ga je lomilo. Verovao je, iako nije uvek bio svestan toga.
Posle nekoliko propalih nadanja, dočekali smo taj dan.
Kako je moj muž voleo da odgovara na pitanje da li nešto ima novo: “Čekam poziv koji menja sve!”. I tako je i bilo. Poziv za nju, Nadu, našu Nadu! Nadin poziv za nas! Da dođemo po našu ćerku!
U jednom malom mestu postoji tim ljudi koje ja od milošte nazivam našim rodama. I svakom usvojitelju želim tim kao što su oni bili našoj Nadi. Zanimljivo je da po prvi put nismo zamišljali fizički izgled naše bebe. Do tada smo zamišljali čupavo, crnpurasto, veselo dete. A sačekala nas je bebana kao sa reklame. Nisam mogla ni da sanjam te velike oči, pune usne i malen nos. Eto je, ušuškana i srećna. I mi sa njom.
Dočekana je kao princeza od strane našeg okruženja. Sve strepnje su nestale. Nada pleni. Ljubav pleni. Ne odustajte!
NI VTO NI USVAJANJE NE TREBA DA BUDE TABU TEMA!
Nas dvoje smo umeli da otvoreno pričamo i sa prijateljima i sa nepoznatima i o VTO, i o usvajanju. Kao što sada delimo pobedu sa vama, delili smo i svaki poraz. To je naš stav, otvoreni smo. PODRŠKA JE VAŽNA. U Srbiji kao da je sve to tabu tema. Nema razloga!
Sreća nije tabu! Nadamo se da će naša priča da da podstrek ljudima koji su u dilemi vezanoj za usvajanje. Želimo da ih ohrabrimo. Želimo da ih sačeka sreća. I zato glavu gore i samo hrabro! Nada se smeška!
