Trombofilija predstavlja sklonost ka nastanku krvnog ugruška (tromba) koji nastaje kao posledica urođenog i/ili stečenog poremećaja zgrušavanja krvi. Tako nastali tromb može da začepi krvni sud što dovodi do venske/arterijske tromboze. Najtipičniji oblik ispoljavanja trombofilije je tromboza dubokih vena na nogama (praćena otokom, bolom i crvenilom). Trombofilije mogu biti urođene i stečene. Urođene su posledica genetskih mutacija, dok stečene nastaju tokom života.
LABORATORIJSKA ISPITIVANJA I VRSTE TROMBOFILIJA
Za sagledavanje realne slike u vezi sa trombofilijama potrebno je uraditi širi spektar analiza. To su protrombinsko vreme (PV), aktivisano parcijalno tromboplastinsko vreme (aPTT), trombinsko vreme (TT), fibrinogen, homocistein, test rezistencije na aktivirani protein C (APCR), antitrombin III, protein C, protein S, D-dimer, Faktor VIII, lupus antikoagulans (LA), antikardiolipinska antitela i beta2glikoprotein.
Urođene trombofilije se utvrđuju ispitivanjima mutacija na genima (Faktor V Leiden, Faktor Protrombin II 20210A, MTHFR C677T, PAI-1 4G/5G). Ako je rezultat pozitivan, nosioci mutacija mogu biti heterozigoti (kada imaju samo jedan od dva gena mutirana) što znači da se mutacija slabije ispoljava, i homozigoti (kada su oba gena mutirana) kada se mutacija jače manifestuje. Leiden V i Protrombin II se smatraju ozbiljnijim trombofilijama koje se obavezno pokrivaju terapijom u trudnoći, dok neki hematolozi PAI-1 i MTHFR ne svrstavaju u trombofilna stanja.
Najčešća stečena trombofilija je antifosfolipidni sindrom (prisustvo lupus antikoagulansa, antikardiolipinskih antitela i beta2glikoproteinskih antitela). Kriterijumi za ovu autoimunu bolest su: arterijske i venske tromboze, trombocitopenija (snižen broj trombocita) i ponavljani pobačaji (najčešće u II i III trimestru trudnoće). Uz odgovarajuću terapiju (antikoagulanse – lekove protiv zgrušavanja krvi) moguće je izneti trudnoću do kraja.
U dijagnostici i lečenju infertiliteta, postoje kontroverze u vezi sa uvođenjem prakse po kojoj bi testovi na trombofilije bili deo standardnog paketa ispitivanja za sve žene. Zasad se na ove analize šalju uglavnom one pacijentkinje koje su imale više spontanih pobačaja, pošto su ustanovljene veze između trombofilija i preeklampsije ili abrupcije placente (ljuštenja posteljice). Trudnoća je sama po sebi trombofilno stanje. S druge strane, postoje studije koje upravo trombofilije povezuju sa uzrocima primarnog steriliteta (što je nemogućnost zatrudnjivanja uopšte), kao posledice mnogobrojnih krvnih ugrušaka koji se stvaraju na endometrijumu i sprečavaju implantaciju embriona.
TERAPIJA
Verovatno zbog toga, neke klinike uvode antikoagulativnu terapiju (koja razređuje krv i sprečava stvaranje trombova) pred embriotransfer u procesu vantelesne oplodnje, čak i preventivno. Antikoagulativna terapija je najčešće niskomolekularni heparin (Fraxiparin), a ređe i/ili acetilsalicilna kiselina (Aspirin, Cardiopirin…) U daljem toku trudnoće, terapija niskomolekularnim heparinom se koriguje u odnosu na vrednosti D-dimera i anti Xa analize kojom se prati efekat i nivo heparina u krvi. Terapija se nastavlja najčešće i šest nedelja posle porođaja.
Za sva dodatna pitanja možete pozvati Centar za vantelesnu oplodnju na besplatan broj 0800 333 030.
