Jedan od osnovnih, najčešće korišćenih testova, odnosno pokazatelja ovarijalne rezerve je tzv. AMH hormon (Antimilerov hormon).  AMH je u stvari glikoprotein i kod žena se proizvodi isključivo u granuloza ćelijama preantralnih i manjih antralnih folikula. Gen za Antimilerov hormon lociran je na 19. hromozomu.

Uloga ovog hormona kod žena manje je poznata i pretpostavlja se da on služi kao kontrolor preteranog folikularnog rasta, i da obavlja  ulogu čuvara ovarijalne rezerve.

Vrednost tokom celog menstrualnog ciklusa su konstantne, i nije podložan varijacijama pod uticajem gonadotropina i drugih faktora.  Trenutno su dostupna 2 ultrasenzitivna  ELISA testa za detekciju na bazi monoklonalnih antitela koji pokazuju diskutabilnu interpretaciju i ovo je najveći nedostatak testa. Naime dešava se u praksi da pacijenti sa malim vrednostima AMH pokažu odličan odgovor i obrnuto da pacijentki sa visokim vrednostima pokažu slab odgovor. Ipak upotrebom testova najnovije generacije većina navedenih problema je prevaziđena, i AMH danas u svetu predstavlja zlatni standard u proceni ovarijalne rezerve, kao i u definisanju reproduktivnog potencijala, određivanju vremena menopauze i određivanju ovarijalnog odgovora i šanse za trunoću u postupcima vantelesne oplodnje.

Kreiranje savremenog protokola stimulacije u postupku IVF-a danas se bazira pre svega na vredostima AMH.

Direktna klinička upotreba AMH danas podrazumeva:

• Praćenje ovarijalnog starenja
• Test ovarijalne rezerve – marker prevremene ovarijalne insuficijencije.
• Prediktor odgovora, uspeha i potrebne doze lekova u postupcima ART.
• Prediktor dugoročne fertilnosti
• Skrining i dijagnoza PCOS
• Koliko žene mogu da odlažu reproduktivne planove
• Oštećenje ovarijalnog tkiva nakon hiruškog zahvata
• Prediktor nastupanja menopauze – jedini marker koji longitudinalno pada tokom godina
• Posebna uloga u onko fertilitetu (odluka koji pacijent ima šanse za prezervaciju fertiliteta)

Pored problema sa laboratorijskom interpretacijom rezultata, postoje i problem sa kliničkom inetrpretacijom i donošenjem koncenzusa o referntnim vrednostima.

Suština je u tome da što je manji nivo AMH, manja je i ovarijalna rezerva i obrnuto, ali ponekad su tanke granice između različitih kategorija tako da razlika u testu od svega 0,1, koja se kod svih ljudi vidi čak i da istog dana ponove test, može da svrsta pacijenta u drugu kategoriju.

Zbog praktične primene u svakodnevnom radu se rukovodimo sledećim kriterijumima.