SPOJ GINEKOLOGIJE I ENDOKRINOLOGIJE – DR SLOBODAN VUKANIĆ
Žensko zdravlje ne može se posmatrati samo kroz jedan pregled, jedan hormon ili jednu dijagnozu. Ono zahteva širu sliku, dobru procenu i lekara koji razume koliko su ginekološko, hormonsko i reproduktivno zdravlje međusobno povezani.
Naš sagovornik, dr Slobodan Vukanić, specijalista ginekologije i akušerstva i subspecijalista endokrinologije, upravo na taj način pristupa svakoj pacijentkinji. U svom radu bavi se dijagnostikom i lečenjem hormonskih poremećaja, nepravilnosti menstrualnog ciklusa, sterilitetom, pripremom za vantelesnu oplodnju, vođenjem trudnoće, kao i prevencijom i ranom dijagnostikom bolesti grlića materice.
1. Za početak, bilo bi lepo da nam kažete zašto ste se opredelili za endokrinologiju?
Još tokom specijalizacije ginekologije postalo mi je jasno da se veliki broj problema sa kojima se žene suočavaju ne može objasniti niti uspešno lečiti bez dobrog poznavanja endokrinologije. Hormoni upravljaju gotovo svim procesima u reproduktivnom sistemu – od puberteta, menstrualnog ciklusa i ovulacije, preko začeća i trudnoće, pa sve do menopauze. Upravo ta povezanost reproduktivnog i endokrinog sistema bila je presudna da se usmerim ka reproduktivnoj endokrinologiji.
Ova oblast medicine predstavlja spoj precizne dijagnostike, analitičkog razmišljanja i individualnog pristupa svakom pacijentu. Posebno me privukla činjenica da pravilnim prepoznavanjem hormonskog poremećaja često možemo rešiti problem koji traje godinama, poboljšati kvalitet života žene ili omogućiti ostvarenje dugo željene trudnoće. Reproduktivna endokrinologija zahteva kontinuirano usavršavanje, praćenje savremenih međunarodnih preporuka i multidisciplinarni pristup, što je čini jednom od najdinamičnijih oblasti moderne medicine.
2. Koliko dugo radite sa pacijentkinjama koje imaju hormonske poremećaje povezane sa reproduktivnim zdravljem i šta smatrate najvećim izazovom, a šta najvećim zadovoljstvom?
Dugi niz godina svakodnevno radim sa ženama koje imaju različite hormonske poremećaje – od poremećaja menstrualnog ciklusa, sindroma policističnih jajnika, bolesti štitaste žlezde, hiperprolaktinemije i insulinske rezistencije, do složenih slučajeva infertiliteta i pripreme za vantelesnu oplodnju.
Najveći izazov predstavlja činjenica da hormonski poremećaji retko postoje izolovano. Najčešće je u pitanju složena međusobna povezanost više hormona, metaboličkih faktora, genetike, životnih navika i godina pacijentkinje. Zbog toga ne postoji univerzalno rešenje koje odgovara svima.
Najveće profesionalno zadovoljstvo predstavlja trenutak kada pravilnom dijagnostikom i individualno prilagođenim lečenjem uspemo da rešimo dugogodišnji problem ili pomognemo paru da ostvari trudnoću. To su trenuci koji potvrđuju koliko je značajno temeljno razumevanje reproduktivne endokrinologije.
3. Koliko je u endokrinologiji važan individualni pristup i sa kojim problemima se najviše susreću Vaše pacijentkinje?
Individualni pristup predstavlja osnov savremene endokrinologije. Dve žene mogu imati potpuno iste laboratorijske nalaze, ali različite simptome, različite reproduktivne planove i različite terapijske potrebe. Zato se hormoni nikada ne posmatraju odvojeno od kliničke slike, ultrazvučnog nalaza, životnog doba i reproduktivnih ciljeva pacijentkinje.
Najčešći razlozi dolaska na pregled su neredovne menstruacije, izostanak ovulacije, sindrom policističnih jajnika, bolesti štitaste žlezde, ponavljani spontani pobačaji, poteškoće u ostvarivanju trudnoće, priprema za vantelesnu oplodnju, insulinska rezistencija, kao i tegobe u perimenopauzi i menopauzi. Kod svake pacijentkinje cilj je pronaći uzrok problema, a ne samo ublažiti njegove posledice.
4. Da li su ljudi danas informisaniji o tome koliko hormoni i endokrinologija imaju uticaj na njihov svakodnevni život?
Svest o značaju hormona svakako raste, što je pozitivno. Međutim, količina dostupnih informacija ne znači uvek i njihovu tačnost. Na internetu i društvenim mrežama postoji mnogo pojednostavljenih ili netačnih tumačenja hormonskih poremećaja, zbog čega pacijentkinje često dolaze zabrinute zbog laboratorijskih nalaza koji zapravo nemaju veliki klinički značaj ili, sa druge strane, zanemaruju simptome koji zahtevaju ozbiljnu obradu.
Hormoni utiču na plodnost, metabolizam, telesnu težinu, raspoloženje, san, gustinu kostiju, rad srca, kvalitet kože i kose, ali i na opšte zdravlje organizma. Zato je važno da se hormonski status procenjuje stručno i u odgovarajućem kliničkom kontekstu.
5. Kada trudnoća izostane, vrlo često pomislimo da hormoni nemaju funkciju koja je za to potrebna. Koji hormoni su najvažniji i šta oni rade u našem telu?
Uspešna trudnoća rezultat je izuzetno precizne koordinacije velikog broja hormona. Među najvažnijima su FSH i LH, koji regulišu sazrevanje folikula i ovulaciju. Estradiol priprema matericu za moguću trudnoću, dok progesteron omogućava implantaciju embriona i održavanje rane trudnoće.
AMH nam daje informacije o ovarijalnoj rezervi, odnosno o broju preostalih folikula, ali ne govori direktno o kvalitetu jajnih ćelija niti samostalno određuje mogućnost trudnoće.
Prolaktin, kada je povišen, može sprečiti ovulaciju. Hormoni štitaste žlezde imaju izuzetno važnu ulogu u plodnosti i razvoju trudnoće, dok insulin i insulinska rezistencija mogu značajno uticati na ovulaciju, naročito kod žena sa sindromom policističnih jajnika. Nijedan hormon ne funkcioniše samostalno – reproduktivni sistem zavisi od njihove međusobne ravnoteže.
6. Koje hormone pratite u proceni žene za stimulisani postupak vantelesne oplodnje i da li su važnije njihove pojedinačne vrednosti ili međusobni uticaj?
Procena žene pre postupka vantelesne oplodnje podrazumeva sveobuhvatnu hormonsku evaluaciju. Najčešće analiziramo FSH, LH, estradiol, AMH, progesteron, prolaktin, TSH, po potrebi slobodne hormone štitaste žlezde, androgene, kao i parametre metabolizma glukoze i insulina.
Ipak, nijedan laboratorijski nalaz ne treba posmatrati izolovano. Mnogo je važnije razumeti odnos između hormona, njihovu povezanost sa ultrazvučnim nalazom jajnika, brojem antralnih folikula, godinama pacijentkinje i celokupnim zdravstvenim stanjem. Upravo integracijom svih ovih podataka može se napraviti optimalan plan stimulacije i povećati verovatnoća uspešnog ishoda.
