Prošlo je osam meseci otkako smo zajedno i danas, na kraju tog nekog prvog adaptivnog perioda, naš dom više ne nosi osećaj privremenosti, već zvuči i diše kao mesto pripadanja, jer iz svake prostorije dopire onaj poznati žamor, šapat koji se meša sa lupkanjem igračaka, šuštanjem sveski i povremenim dozivanjem, i u tim trenucima mi srce zatreperi na način koji nikada ne uspevam da kontrolišem, pa mi se, sasvim neočekivano, i dalje dese suze, ne od tuge, već od spoznaje koliko je nekada malo potrebno da se jedno dete oseća sigurno i voljeno.

Kada čujem taj zvuk života, često pomislim na to koliko sam nekada verovala da sreća mora da dođe u velikim, jasno definisanim oblicima, a danas znam da se ona najčešće krije u običnosti, u trenucima koje niko sa strane ne vidi: u zajedničkom ozbiljnom učenju slova, u bojicama razbacanim po stolu, u dve table za pisanje naslonjene na zid, u glasovima dva prvaka koji se nadmeću ko će brže pročitati rečenicu, a zapravo uče mnogo važniju lekciju, da nisu sami.

Imamo dva prvaka i naša dnevna soba je postala učionica, ali i sigurno mesto iz kojeg se u svet polazi hrabrije. Domaći zadaci se rade uz pauze, pitanja a nekada uz umor, ali uvek uz osećaj da postoji neko ko je tu. I ja sam tu. Svesno. Svakog dana. Često sebi ponavljam koliko je važno da roditelji budu uz svoju decu, ne samo fizički, već istinski prisutni, i to sam pretvorila u svoj lični, svakodnevni zadatak — da nikada ne zaboravim tu ulogu, ni u jednoj situaciji, ma koliko dan bio naporan ili zahtevan.

Možda nekome sa strane to zvuči opterećujuće, ali meni nije. To je podsetnik, ne pritisak. To je odluka koju donosim iznova, jer znam koliko odsustvo ume da boli i koliko prisustvo ume da leči. Naučila sam da ne moram da budem savršena, već dostupna, i da sigurnost ne dolazi iz velikih reči, već iz doslednosti i ponavljanja.

Kada sam je prvi put videla definitivno nisam imala pojima o tome šta sledi. Naročito nisam mogla da znam koliko će se emocija razviti prema detetu koje nisam rodila i da ću zbog nje da se radujem i plačem kao za moje biloško dete, bez razlike. Deluje čudno, zvuči nemoguće ali eto, dešava se :)

Shvatam da se nismo samo prilagodili jedni drugima, već da smo se povezali u jednu kompaktnu sredinu u kojoj svako ima svoje mesto, svoj ritam i pravo da bude ono što jeste. Hraniteljstvo danas ne doživljavam kao ulogu, već kao život koji se živi, sa školskim torbama pored vrata, sa olovkama u džepovima, sa suzama koje ponekad same krenu i sa dubokim mirom koji dolazi kada znaš da si tu gde treba da budeš.

U tom miru ima i mnogo svesnosti. Sve češće primećujem kako obraćam pažnju na sitnice koje ranije ne bih ni registrovala – način na koji me gleda da proveri da li je u redu to što oseća, trenutak u kojem se sama povlači kada joj je previše, ili onaj kada se, bez reči, privije uz mene, kao da proverava da li sam još tu. I jesam. Uvek iznova biram da budem tu.

Hraniteljstvo me je naučilo strpljenju koje nema veze sa čekanjem, već sa razumevanjem, sa prihvatanjem činjenice da neka pitanja nemaju brze odgovore i da neka ponašanja nisu neposlušnost, već tragovi iskustava koja dete još uvek nosi sa sobom. Naučilo me je i da radost ponekad dolazi tiho, u malim pomacima, u danima kada shvatiš da je strah malo manji, a poverenje malo veće.

Više ne razmišljam stalno unapred, ne brojim mesece i ne pitam se šta će biti posle. Fokusirana sam na sada, na ono što gradimo svakog dana, jer sam shvatila da je upravo ta svakodnevica ono što deci najviše znači. Ne obećanja, ne planovi, već prisustvo koje se ponavlja.

Ako me danas neko pita šta je hraniteljstvo za mene, rekla bih da je to prostor u kojem rasteš zajedno sa detetom, u kojem učiš da ljubav ne mora da ima isti početak da bi imala jednaku dubinu. I da, i dalje me iznenadi koliko me ovaj život ume da me „izuje iz cipela“, ali sada znam da su te suze, taj mir i ta povezanost znak da smo, baš ovako nesavršeni, na pravom mestu.

Dragana Krstić