Nisam mislio da će ovo biti moj život. Da ću sa četrdeset godina sedeti i pisati o borbi za dete, o godinama koje su nam prošle u bolnicama, laboratorijama, između nada i razočaranja. Ali evo me, i ovo pišem jer možda neko poput mene bude tražio reči koje tada nisam mogao da pronađem.
Moja žena i ja smo zajedno više od petnaest godina. Imali smo stabilan život, putovali, radili, gradili sebe… i onda smo odlučili da osnujemo porodicu. Nismo žurili, verovali smo da imamo vremena. Ali meseci su prolazili, a ništa se nije dešavalo. U početku smo se tešili – Biće, samo treba vremena. A onda su prošle dve godine. Pa tri. I tako smo ušli u začarani krug lekara, analiza, terapija…
Najgori dan za mene bio je kada su mi rekli da imam astenozospermiju – smanjenu pokretljivost spermatozoida. Do tada sam sve mislio da je možda do nje, da nešto nije u redu s njenim ciklusom, hormonima… Ali ne, bilo je do mene. To je udarac koji se ne vidi spolja, ali koji ti iznutra razbije sve ono što misliš da jesi – muškarac, partner, neko ko može da stvori život.
Gledao sam je kako podnosi bol, kako prima injekcije, ide na intervencije, sve s osmehom, s verom. A ja… Ja sam se osećao kao teret, kao razlog zbog kog ne uspevamo. Jedna od najtežih stvari koje sam morao da prođem bio je trenutak kada sam u sterilnoj sobi, među hladnim zidovima i pod belim svetlima, trebalo da „donesem uzorak“. Delovalo je kao ruganje. Bez intime, bez dostojanstva. Sam sa sobom i s ogromnim pritiskom – da baš tada i baš tu moram „uspeti“. To nije muškost, to je poniženje koje ne možeš ni s kim da podeliš. Samo gurneš tu kutijicu kroz mali prozor i nadaš se da je „dobro“.
Radili smo četiri vantelesne oplodnje. Prve dve su bile neuspešne. Posle treće sam počeo da verujem da nećemo uspeti. Ne zato što nisam hteo da verujem u čudo, nego zato što sam se bojao da će nas nada uništiti više nego neuspeh. Svaki negativan test bio je kao smrt nečega što još nije ni rođeno. 🥀
Gledao sam svoju suprugu kako se slama i opet diže. Nikad je nisam voleo više nego u tim trenucima kada je, iako iscrpljena i uplašena, govorila: Pokušaćemo opet. I jesmo. Četvrti put. I tog puta – uspelo je.
Danas je trudna pet meseci. Kada sam prvi put čuo otkucaje srca našeg deteta, nisam mogao da zaustavim suze. Taj mali, brzi ritam bio je dokaz da nismo uzalud čekali. Da je vredelo.
Ali nije lako ni sada. I dalje se bojimo. Godine su tu, rizici su veći. Ona ima 40, ja isto. Molimo se svakog dana da sve prođe dobro. Da ovo malo biće koje smo čekali sedam godina stigne na svet zdravo. 🙏
Nekad se setim svih onih dana kada sam se osećao kao manje vredan muškarac jer nisam mogao da joj dam ono što smo oboje želeli. Sada shvatam da je muškost mnogo više od toga. Muškost je kada ostaneš. Kada ne odustaneš. Kada je držiš za ruku dok prima injekciju, kada sediš pored nje dok spava iscrpljena, kada je gledaš i ne znaš kako da joj pomogneš, pa makar samo ćutao s njom.
Naučio sam da neplodnost nije kraj. Da nije sramota. I da nije na nama da sve bude savršeno – samo da ne prestanemo da verujemo jedno u drugo.
Ako ovo čitaš i prolaziš kroz slično – nisi sam. Znam kako boli. Ali ako voliš, ako ste zajedno, ako jedno drugo gledate kao saveznike, ne kao krivce – možete kroz sve to. I veruj mi, taj jedan otkucaj srca iz stomaka tvoje žene može da izleči godine bola. ❤️
A.K.
