Moje drugo ime je strah. Sa njim sam se srodila, sa njim se uspavljujem i budim. Više ne znam da ga razgraničim, ne znam zbog čega je prisutan u ovom trenutku. Tu je, to je moja svakodnevica – moja knedla u grlu, moj teret na leđima i ptičica na ramenu koja šapuće: „Nemoj da me zaboraviš, tu sam, neću otići.“ Toliko dugo živimo on i ja, zajedno, da zaista verujem da će zauvek biti tu, uz mene.
Strahovala sam od početka naše veze da „to nije to“ i da ćemo se, bez obzira na to što se lepo slažemo, volimo, imamo iste ciljeve i svi misle da smo „rođeni jedno za drugo“, nekada rastati. Strah je bio kao jedno zrno koje žulja, mrva u garderobi koja mi ne dâ da se opustim ili mirno zaspim. Vreme je prolazilo, naše godine takođe. Rasli smo, voleli se, sazrevali zajedno. Posle nekoliko godina zabavljanja odlučili smo da se venčamo i zasnujemo porodicu. „Konačno“, pomislih, „više ne moram strahovati za našu zajedničku budućnost, sada je baš sve kako treba da bude.“
Da li ovako zaista treba da bude? Jedan, drugi, peti test za trudnoću ponovo je negativan! Oči peku sve više, knedla u grlu steže, ne da mi da dišem. „Ne plaši se, biće!“, ponavljaju mi ljudi, ponavlja on, govorim samoj sebi više puta dnevno. Uzalud, već sam potpuno paralisana. Prošle su već dve godine. Koliko puta su mi rekli da se opustim, toliko je kapi straha dodatno palo na moja leđa. Sada već jedva nosim teret.
Jedan pregled, drugi, treći, peti… Možda i dvadeset peti… „Sve je ok.“, kažu lekari. Ništa ovde nije ok! Možda mi jednostavno nismo kompatibilni?! Čula sam neke priče kako su ljudi dobijali decu sa drugim partnerima kada se rastanu. Da li je on čuo za to? Da li će odustati i ostaviti me jer ne mogu da mu rodim dete? Strah me davi, guši, da ni suzama više ne mogu da ga izbacim iz sebe.
Vantelesna oplodnja – eureka! To će uspeti sigurno. Čula sam da su mnogi uspeli da dobiju i blizance. Razvijam sve moguće teorije u glavi – od mesta gde ćemo staviti ta dva krevetića, do istraživanja koliko koštaju kolica. Ubeđujem sebe da je to garancija za uspeh. Previdela sam da moram da primam injekcije, da moram sama sebi da ih dajem… Ne, ne mogu ja to! On će. Pa da li je moguće da se i on plaši?! Nema veze, poznanica je pristala da mi daje injekcije tokom procedure i poštedi nas tog straha. Vreme prolazi, strahovi se nižu… Da li će folikuli dovoljno da narastu? Da li će se ćelije oploditi? Da li će ovo uspeti?
Vreme do bete stoji. Svakako sam planirala da vadim krv dva dana ranije, ali ni ti dani ne dolaze. Ne mogu da jedem od knedle koja stoji u grlu i smeta mi i dok dišem… Možda bi trebalo redovnije i bolje da se hranim, možda sam trudna. Da li ovaj stres remeti moju bebu? Dani stoje, a pitanja se nižu. Svaka briga, pitanje, pretpostavka nosi novi stres… A šta ako ne uspe?
Dani do bete su prolazili sporo, sati od vađenja krvi do rezultata još sporije… Neizvesnost, strah, stres… Instinkt koji mi govori da smanjim pritisak u glavi jer svakako nije uspelo. I nije… Jako niska beta, loš rezultat… Da li nama jednostavno nije suđeno da imamo dete?
Svakog jutra teže ustajem iz kreveta. Teret straha na leđima je toliki da me neprestano vuče nazad. Sve mi je teže da odem na posao, još teže da sa nekim odem na kafu… Mislim da je strah kao kancer preuzeo čitavo moje telo, teško mi je i da hodam, i da govorim… Najteže mi je da razmišljam šta ćemo ako i ovo, ponovo, ne uspe…
Iza nas su tri vantelesne oplodnje, 333 negativna testa na trudnoću, isto toliko nestalih nada, želja i vere da ćemo postati roditelji. U krevet uvek idem kasnije, mnogo nakon njega, da mogu na miru da isplačem ovu samoću, iako ne živim sama. Nada u očima naših roditelja da će dobiti unuče se ne gasi, a to u meni izaziva neopisivu tugu.
Koncentracije više nema, kao ni posvećenosti bilo kojoj temi koja nije razmišljanje o tome kada ću dobiti dete. Strah me je da ću jednoga dana iz sebe istresti sav bes na kolege koje šapuću iza mojih leđa. Moj posao zbog vantelesne i odsustva trpi, ali mnogo toga trpim i ja! Iskoristila sam odmor, kao i sva bolovanja koja sam mogla. A bolujem i dalje… I bojim se da ću na kraju ostati i bez deteta, i bez posla…
Strah… Uvukao se kao hladnoća u svaku moju kost, u svaku poru moje kože, u svaku sferu mog života i svaku novu misao u mojoj glavi. Prošli smo još jedan krug strahova – aspiracija, oplodnja, transfer… Novi, najveći, pojavio se sa trocifrenom brojkom na rezultatu… Beta je pozitivna?! Šta sad?! Pitanja se ponavljaju, samo sa drugačijim konceptom… Hoće li biti srčane radnje? Da li je sve ok? Da li ću trudnoću izneti do kraja? Sve smo naučili – koje jedinice lekova su jače, koje slabije, koja terapija je agresivnija, kolike treba da budu vrednosti hormona…. Iako sam veoma slaba sa biologijom i znanjem iz škole, vrlo lako sam dosta naučila o sazrevanju i deobi ćelija. Vantelesna oplodnja te nauči mnogim stvarima – od znanja iz biologije, do mikrobiologije, sa predznanjima o medicini i genetici, samo ne ono najvažnije – KAKO DA POBEDIŠ STRAH.
Autorka: M.T
Izvor: MAGAZIN ŠANSA ZA RODITELJSTVO 16
