Sad, dok ovo pišem, ulazim u deveti mesec trudnoće. U meni raste jedna mala devojčica, naše prvo dete. Zvaće se Vera. Ime nije slučajno. Samo nas je vera održala na ovom putu, kroz sve ove godine borbe da postanemo roditelji.
Imam 43 godine, moj suprug Marko ima 46. Živimo u Novom Sadu i naš put nije bio lak i verujem da će ga mnoge žene prepoznati, jer sam u poslednje četiri godine razgovarala sa toliko njih, kroz udruženje „Šansa za roditeljstvo“ i preko 0800 broja koji sam često pozivala. Upravo su ti razgovori, sa ženama koje razumeju svaku emociju i svaki pad, meni bile uteha kad nisam znala kako da nastavim. Naročito sam zvala taj čarobni broj kada su mi stizale negativne bete, bez tih razgovora moja tuga bi bila dublja i mračnija.
Naša priča je počela pre skoro četiri godine, kada smo prvi put ušli u novosadsku kliniku za vantelesnu oplodnju. Oboje smo znali da neće ići lako, ja sam već tada imala smanjenu rezervu jajnika, a Marko ozbiljno smanjen broj spermatozoida. Ipak, bili smo puni nade i vere da će medicina pomoći da dođemo do našeg sna.
Prvi postupak… sećam se svega. Svake injekcije, svakog odlaska na ultrazvuk, svakog razgovora sa lekarima. I sećam se ogromnog razočaranja kada su nam rekli da imamo samo jedan embrion i da nažalost nije uspeo da se razvije.
Nakon tog prvog neuspeha rekla sam sebi: To je samo početak, idemo dalje. Ali ni drugi pokušaj nije doneo više nade, dve jajne ćelije, slab kvalitet, bez transfera.
Treći pokušaj smo odlučili da uradimo na drugoj klinici, nadajući se da će neka druga terapija ili drugi pristup dati bolje rezultate. Ali ni tu nije bilo mnogo drugačije, dva embriona koja nisu dočekala dan transfera.
Četvrti put… tada sam već imala 42 godine. Telo je bilo umorno od stimulacija, duša još umornija od čekanja i gubitaka. Posle aspiracije su nam rekli: Nažalost, nije se oplodila nijedna ćelija.
Ne znam kako da opišem taj trenutak. Znam samo da smo sedeli u autu ispred klinike i da sam plakala bez daha. Marko me je držao za ruku i tiho govorio: Biće kako ti želiš. Ako hoćeš, idemo dalje. Ako hoćeš, ne moramo više.
Tada smo uzeli pauzu. Morala smo. Otišli smo na more. Tamo, daleko od svega, po prvi put sam pustila da me emocije preplave. I baš tada, preko jedne divne žene sa kojom sam se povezala kroz grupu udruženja „Šansa za roditeljstvo“, čula sam za mogućnost donacije embriona u Češkoj.
U početku smo imali sto pitanja. Da li ćemo to dete osećati kao svoje? Hoće li nas drugi osuđivati? Kako ću ja kao žena to prihvatiti? Ali razgovarajući sa ženama iz udruženja, i sa onima koje su već prošle tim putem, postajalo je sve jasnije: dete nije samo genetika. Dete je ono koje nosimo u srcu, u stomaku, koje želimo svim svojim bićem.
I tako smo doneli odluku. Otišli smo u Češku. Proces je tamo bio drugačiji, lakši… a doktori puni razumevanja. Čekali smo tu betu kao najvažniju vest u našim životima, kao najmagičnije brojke koje postoje,kao najveći rezultat naše vere u Boga uz molitvu i smirenog srca. Verovali smo.
Kad sam videla pozitivan test, nisam mogla da verujem. Po prvi put, posle četiri godine i četiri pokušaja, beta od tri broja 127.
Nisam ni znala kako da reagujem. Odmah sam pozvala žene sa kojima sam pričala na 0800 broj, one koje su me podržavale kroz sve te neuspehe. Svaki put kad je bila negativna beta, znala sam da mogu da ih nazovem, da ne moram da objašnjavam. One su znale. One su me podizale. I sada, kad sam im rekla da je beta pozitivna, plakale su sa mnom.
Danas, u devetom mesecu, nosim našu Veru. Ne prođe dan da ne pomislim koliko je borbe bilo iza ovih njenih udaraca iz stomaka. Koliko je suza, injekcija, analiza, čekanja, i koliko je bilo trenutaka kada sam htela da odustanem.
Ali nisam. Nismo.
I zato će se zvati Vera. Jer nas je samo ona vodila do ovog trenutka. Vera da ćemo uspeti. Vera da ljubav pravi porodicu, ne genetika. Vera da je vredno boriti se, i kad misliš da više nemaš snage.
Ako sam jednu stvar naučila na ovom putu — to je da nismo same. Svaka žena koja prolazi kroz borbu za dete mora da zna: niste same. Meni su žene iz udruženja bile rame za plakanje, podrška u najtežim danima, i sada su sa mnom u ovoj najlepšoj završnici.
I zato, pišem ovo za vas koje ste sada možda na početku puta. Ili ste, možda, kao što sam ja bila, umorne i ne znate da li imate još snage.
Ima je. Ima je u vama. Samo verujte.
Ja sada čekam svoju Veru. I čekam dan da je uzmem u naručje i šapnem joj: Ti si moje čudo. I vredelo je.
