Draga Lujza, srećan ti rođendan!

Možda ti ovo pismo nikada neće stići u ruke. Možda nikada nećeš saznati za mene, za godine čekanja, strahove, pokušaje i onu jednu želju koja je bila veća od svega da postanem majka.

Ali danas želim da ti pišem.

Pišem ti kao žena koja je dobila dete zahvaljujući vantelesnoj oplodnji. Kao neko ko dobro zna kako izgleda kada se život pretvori u čekanje rezultata, brojanje dana, preglede, terapije, injekcije, tišinu posle neuspeha i traženje snage za još jedan pokušaj.

Pišem ti kao majka čija ćerka možda ne bi postojala da se ti nisi rodila.

Tvoje rođenje, 25. jula 1978. godine, za svet je predstavljalo veliko medicinsko dostignuće. Za mnoge je bilo dokaz da ono što je do tada izgledalo nemoguće ipak može postati stvarnost. Ali za nas koji smo godinama kasnije prolazili kroz lečenje neplodnosti, tvoje rođenje bilo je mnogo više od toga.

Bilo je početak nade.

Kada si prvi put zaplakala, nije rođena samo jedna beba. Rođena je mogućnost da će milioni ljudi širom sveta jednog dana čuti plač svog deteta. Rođena je nada za žene i muškarce koji su se godinama pitali da li će ikada postati roditelji. Za sve one koji su sedeli ispred ordinacija, čekali rezultate i pokušavali da jedno drugom ne pokažu koliko se plaše.

Tvojim rođenjem otvorena su vrata kroz koja smo kasnije prošli svi mi.

Danas širom sveta žive milioni dece rođene zahvaljujući vantelesnoj oplodnji. Iza svakog od tih života postoji posebna priča. Postoje godine čekanja, razočaranja, finansijske i emotivne borbe, ali i ona uporna iskra koja govori da možda ipak treba pokušati još jednom.

Moja priča je jedna od tih priča.

Dugo sam čekala da izgovorim reči „moje dete“. Dugo sam se pitala da li će se to ikada dogoditi. Dok je nekima trudnoća dolazila lako i prirodno, za mene je svaki korak ka roditeljstvu bio ispunjen analizama, intervencijama i strepnjom.

Vremenom sam naučila da se radujem stvarima koje drugima možda deluju male. Dobrom rezultatu. Jednoj prilici. Jednom embrionu. Jednom danu više u kojem trudnoća traje.

Naučila sam i koliko nada može da boli ali sam nastavila da verujem.

A onda se dogodilo ono zbog čega ti danas pišem kao majka. Dobila sam dete iz postupka vantelesne oplodnje, posle mnogo godina čekanja i muke. Dobila sam svoju ćerku Mariju.

I negde na početku puta koji je vodio do nje bila si ti.

Moja Marija danas ima sedam godina. Sedam godina je gledam kako raste, kako postavlja pitanja, smeje se, ljuti, uči, grli me i ispunjava naš dom životom. Toliko je običnih trenutaka sa njom koje sam nekada zamišljala kao nešto nedostižno. Danas su ti trenuci moja svakodnevica, ali nikada nisu postali obični u mom srcu.

Često je gledam i pomislim koliko je dug put bio do njenog života.

I sada je došlo vreme da joj ispričam istinu. Ne istinu koju treba skrivati i ne priču od koje treba da se plaši. Već priču kojom treba da se ponosi.

Ispričaću joj koliko je bila željena. Koliko smo je dugo čekali i koliko smo se borili da stigne do nas. Reći ću joj da je bila voljena mnogo pre nego što smo čuli prvi otkucaj njenog srca, mnogo pre nego što smo je videli na ultrazvuku i mnogo pre nego što smo je prvi put uzeli u naručje.

Pričaću joj o vantelesnoj oplodnji.

Objasniću joj da postoje deca koja dođu na svet lakšim putem i deca do kojih se stiže duže. Taj duži put ne znači da su manje voljena. Ponekad znači da su bila sanjana godinama pre nego što su se rodila.

A u toj priči pričaću joj i o tebi, Lujza.

Reći ću joj da je nekada davno rođena jedna devojčica čiji je dolazak na svet promenio život miliona porodica. Da si ti bila prva beba rođena zahvaljujući vantelesnoj oplodnji i da je tvoje rođenje pokazalo da medicina može da otvori vrata tamo gde su ona ranije bila zatvorena.

Reći ću joj da tvoj život nije značajan samo zato što si bila prva. Značajan je zato što je posle tebe rođeno više od 13 miliona dece. Zato što su milioni žena postale majke, milioni muškaraca očevi, a porodice koje su godinama postojale samo u nečijim željama konačno su postale stvarne.

Reći ću joj da je i ona deo te velike priče koja je počela mnogo godina pre njenog rođenja. Priče o nauci, hrabrosti, upornosti i ljudima koji nisu pristali da neplodnost bude kraj sna o detetu.

Želim da moja Marija zna istinu o svom dolasku na svet. Ne zato što je način na koji je začeta određuje, već zato što je to deo njene priče i deo naše porodice.

Želim da zna da nema ničega što treba skrivati. Da život nije manje vredan zato što je započeo uz pomoć medicinei da ljubav nije manja zato što je put do deteta bio drugačiji.

I želim da tu priču jednog dana prenese dalje.

Možda će i ona nekome pričati o tebi. Možda će objasniti da je jedna devojčica rođena 1978. godine promenila sudbine miliona ljudi. Možda će nekom detetu, koje je takođe rođeno zahvaljujući vantelesnoj oplodnji, reći da je deo velike i važne priče. Možda će nekome ko se tada bude borio sa neplodnošću pokazati da nada postoji.

Zbog toga tvoj rođendan za mene nije samo datum rođenja jedne žene koju nikada nisam upoznala. To je dan koji pripada svima nama koji smo zahvaljujući vantelesnoj oplodnji postali roditelji. To je rođendan nade koja je stigla i do moje porodice.

Verujem da nije bilo lako odrastati sa činjenicom da ceo svet zna kako si začeta. Nazivali su te „prvom bebom iz epruvete“, iako si bila samo dete, voljeno, čekano i rođeno zahvaljujući hrabrosti svojih roditelja i ljudi koji nisu odustali od nauke.

Baš zato danas želim da ti kažem ono što možda ne može da stane u medicinske izveštaje i statistike.

Tvoje rođenje promenilo je živote porodica širom sveta.

Iza svakog od tih miliona rođenih života nalazi se jedan prvi zagrljaj, jedan plač, jedna majka koja ne može da poveruje da je konačno stigla do svog deteta i jedan dom koji je posle godina čekanja ispunjen dečjim glasom.

Hvala tvojim roditeljima što su imali hrabrosti da krenu putem kojim pre njih niko nije prošao. Hvala lekarima i naučnicima koji su verovali da neplodnost ne mora biti kraj sna o roditeljstvu. Hvala svima koji su posle toga nastavili da unapređuju medicinu kako bi danas porodice širom sveta imale više prilika i više nade.

A tebi hvala što svojim životom gotovo pola veka podsećaš svet da nauka nije samo skup postupaka, formula i laboratorijskih procesa.

Nauka ponekad ima ime. Ima oči i osmeh. Ima prvi dan škole, zagrljaj i reč „mama“.

Moja Marija danas ima sedam godina i konačno je dovoljno velika da čuje istinu o sebi. Ali i da čuje istinu o tebi.

Draga Lujza, srećan ti rođendan. Želim ti zdravlje, mir i radost. Želim ti da znaš da tvoj život ima značenje koje je teško opisati rečima. Za svet si prva beba rođena zahvaljujući vantelesnoj oplodnji. Za nas si simbol početka.

Za mene si deo puta kojim sam stigla do svoje Marije. A sada si i deo priče koju ću preneti njoj, kako bi jednog dana i ona mogla da je prenese dalje. Priče o tome da nada ima početak, da hrabrost ima smisla i da nauka može promeniti nečiju sudbinu.

Priče koja je počela jednim rođenjem. Tvojim.

Srećan rođendan i hvala ti u ime svih nas čiji su se snovi ostvarili zahvaljujući putu koji je započeo tvojim dolaskom na svet.

Sa zahvalnošću i ljubavlju,

 

jedna majka koja je dugo čekala svoju Mariju