Zovem se Dragana Krstić i već godinama učim kako da budem mama – ne samo u praksi, već i srcem, mislima i svakim delićem duše. Moj muž Aleksandar i ja prošli smo dug i bolan put do roditeljstva. Naša priča je počela sa snovima o deci, kao i kod većine parova. Međutim, vrlo brzo smo se susreli sa stvarnošću koja nije bila nimalo laka – dijagnoza steriliteta.
Godinama smo pokušavali da dobijemo dete, nadajući se da će se nešto promeniti, da će lekari pronaći rešenje, da će se možda desiti čudo. Nije bilo lako. Emocionalni tobogan, razočaranja, suze, ali i trenuci nade ispunjavali su naš svakodnevni život. Odluka da uđemo u proces vantelesne oplodnje bila je teška, ali i neminovna. Prvi pokušaj – neuspeh. Drugi – opet ništa. Treći put sam, iskreno, bila na ivici da odustanem. I baš tada, kada sam najmanje očekivala, desilo se – začela se naša Marija.
Marija je naše čudo. Naš osmeh posle kiše. Naša svetlost. Ona je dete koje je promenilo naš svet, učinilo ga toplijim, punijim, smislenijim. Uživali smo u svakom trenutku roditeljstva, zahvalni na svakom danu provedenom s njom.
Kako je rasla, rasla je i naša želja da proširimo porodicu. Marija je želela brata ili sestru, a mi smo želeli još jednom da pružimo ljubav i sigurnost detetu koje to možda nema. Ponovo smo se našli pred izazovom – kako? Biološkim putem nije bilo izvesno, pa smo se okrenuli usvajanju.
Godine su prolazile, a naš zahtev za usvajanje je čekao, duboko zakopan negde u sistemu. Naučili smo da ništa ne ide brzo, niti lako. I tada smo prvi put ozbiljnije počeli da razmišljamo o hraniteljstvu. Ideja da dete, makar i privremeno, ima dom, ljubav, toplinu, bila je snažna i emotivno nas je pogodila. U jednom trenutku, samo smo se pogledali i znali – ovo je naš sledeći korak.
Predali smo papire za hraniteljstvo. Iskreno, očekivala sam dug proces i još jednu beskonačnu borbu sa birokratijom. Ali ovaj put je bilo drugačije – sve je išlo brže nego što smo mogli da zamislimo. Uskoro su nas pozvali na obuku za hranitelje.
Obuka je trajala dva meseca. Bilo je izazovno, ali i predivno. Učili smo o dečijim traumama, o tome koliko ljubav mora biti strpljiva i tiha, koliko pažnje i razumevanja treba detetu koje je prošlo kroz teškoće. Učila sam i o sebi. O granicama koje sam mislila da imam, a koje sam naučila da pomeram. O snazi koju nisam znala da posedujem. Aleksandar i ja smo postajali tim jači nego ikada. Svaka radionica, svako predavanje, svaki razgovor sa stručnjacima i drugim parovima, produbljivao je našu odluku.
Sada smo na korak od ostvarenja. Završili smo obuku, prošli procene i intervjue, dobili pozitivne povratne informacije. Ostalo je još samo da dobijemo konačnu odluku – i onda možemo da dočekamo dete koje će neko vreme biti deo naše porodice. Ne znamo još ko je, koliko ima godina, šta voli, čega se plaši. Znamo samo jedno – da ćemo ga voleti. Bez uslova, bez zadrške, bez očekivanja.
Svesni smo da hraniteljstvo nije bajka. Znamo da će biti teških dana, pitanja na koja nećemo imati odgovore, suza koje nećemo moći da obrišemo odmah. Ali znamo i da će biti osmeha, sitnih pobeda, koraka napred. Znamo da ćemo stvoriti dom – možda ne trajan za to dete, ali dovoljno siguran da bude oslonac dok ne dođe do svoje stalne porodice.
Marija je uzbuđena, često pita kada će doći “brat ili seka na neko vreme”, kako ona to kaže. S njom otvoreno pričamo o svemu. Želimo da i ona raste u duhu otvorenosti, empatije i razumevanja. Učimo je da porodica nije samo ono što se rađa, već i ono što se stvara ljubavlju.
Kuću polako pripremamo. Soba je skoro gotova – neutralne boje, igračke, knjige, plišani meda koji je čekao baš ovu priliku. Srce mi je puno kad pomislim da će u tom krevetu uskoro spavati dete koje možda nikada nije imalo svoj kutak. Dete koje će, makar na kratko, osetiti šta znači zaspati mirno sa saznanjem da će se tu i probuditi.
Ovo vreme iščekivanja ispunjeno je uzbuđenjem, ali i brigom. Hoćemo li znati šta da kažemo kad zaplače? Hoćemo li znati da pomognemo kad naiđu teški trenuci? Verujem da hoćemo. Jer ljubav, ako je prava, nalazi rešenje. Ako ne zna odmah – nauči.
Hraniteljstvo nije zamena za roditeljstvo. Ono je poziv. Misija. Iskrena želja da se pruži ruka detetu koje je život prerano bacio u borbu. Aleksandar i ja smo spremni. Ne znamo koliko će dete ostati s nama, ali znamo da ćemo mu pružiti najbolje od sebe, koliko god bude trajalo.
Naša porodica se uskoro širi. I možda nije na način koji smo prvobitno zamišljali, ali jeste na način koji duboko verujemo da je ispravan. Ljubav ne zna za pravila. Ona se širi tamo gde je prime.
I mi je upravo spremno otvaramo.
D.K. 🙂
