Imam 41 godinu. Moje ime nije važno, jer ova priča nije samo moja – ovo je priča svih nas koje smo predugo čekale, dvoumile se, nadale se, a onda, kada su svi rekli da je kasno, odlučile da verujemo sebi više nego bilo kome drugom.
Do pre par godina, nisam znala da ću ovako da živim. Bila sam kao i većina žena koje veruju da će ljubav doći, da će porodica doći prirodnim tokom. Imala sam veze – neke su bile lepe, neke toksične, neke su me obogatile, neke iscrpele. Neke su trajale godinama, ali nijedna nije bila ona u kojoj sam mogla da se zamislim kao majka. I dok sam čekala pravog, moje godine su prolazile.
Nisam se bojala samo starenja, bojala sam se da ću propustiti ono najvažnije – da budem majka. I ta misao me nije napuštala. Bila je tu u svakoj tišini, u svakom detetovom osmehu na ulici, u svakom poglavlju knjige u kojem se žena nalazi u majčinstvu, u svakom pogledu prijateljica koje su već imale decu.
U mojoj porodici, to nije bila tema koja se lako otvarala. „Bićeš i ti majka kad za to dođe vreme.“ „Nemoj sama, dete treba da ima oca.“ „To je sebično.“ „Čemu žurba, nisi još stara.“ I tako u krug. A vreme je neumoljivo prolazilo.
Kada sam prvi put pomenula da razmišljam o doniranim spermatozoidima, reakcije su bile… mešane, da budem blaga. Od šoka, preko podsmeha, do tišine. Tišina je najviše bolela. Kao da je moja želja nešto neprikladno, nešto čega se treba stideti.
Ali ja se nisam stidela.
Nisam mogla više da čekam partnera. Nisam želela da priliku da budem majka predam slučaju ili sudbini. U meni je rasla potreba – sirova, iskonska. Ne da popunim prazninu, ne da ispunim društvenu normu, već da dam ljubav koju sam čuvala godinama. Da budem nečije sve. Da ga držim za ruku i učim ga svetu. Da zajedno rastemo.
I tako sam se informisala. Saznala sam da je u Srbiji, zahvaljujući promenama zakona i uvozu doniranog genetskog materijala, moguće da i žene bez partnera, uz podršku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, započnu proces vantelesne oplodnje. Priznajem, ta informacija me je rasplakala. Jer nisam verovala da će ovaj trenutak ikada doći – da me država vidi, da me priznaje, da ne moram biti nečija supruga da bih bila nečija majka.
I to je bio trenutak u kom sam odlučila.
Nije bilo lako. Proces je birokratski, dug, emotivno iscrpljujući. Pregledi, analize, psihološka procena. Pitanja lekara, pitanja rodbine, pitanja koje sam sebi postavljala u gluvo doba noći. Jesam li spremna? Mogu li sama? Da li će moje dete patiti što nema oca?
Ali svaki put kad bih zatvorila oči i zamislila to malo biće koje mi pruža ruke – znala sam odgovor. Da, mogu. Da, spremna sam. I ne, moje dete neće patiti, jer će biti voljeno, jer će znati da je bilo željeno više od svega na svetu.
Prošla sam kroz hormonske terapije. Nisu bile lake. Telo u ovim godinama više ne reaguje kao nekad. Bilo je dana kada sam plakala zbog umora, kada sam sumnjala u sve. Ali onda bih se setila početka – i nastavila.
Prva vantelesna oplodnja nije uspela, dobili smo dve jajne ćelije i jedan emrbion. Ni druga u kojoj smo dobili dve jajne ćelije i dva embriona. Treća – jeste, a najmanje izgleda je tada bilo jer je skor bio: jedna jajna ćelija i jedan embrion.
Kada sam ugledala trocifren broj na nalazu, ceo svet je stao. Srce mi je udaralo kao nikada pre. Plakala sam – ne od tuge, već od čiste, nefiltrirane sreće. Po prvi put, nisam bila sama. Po prvi put, nisam više čekala život – živela sam ga.
Danas sam u šestom mesecu trudnoće. Nosim devojčicu.
Svako jutro se budim s rukom na stomaku, zahvalna. I dalje nema mnogo podrške. Moji roditelji još uvek ne znaju kako da pričaju o tome. Neki prijatelji su se udaljili. Neki su tu, ali nesigurni. Ali ja nisam nesigurna. Nikada nisam bila sigurnija.
Ova trudnoća nije dokaz moje hrabrosti. Nije ni borba protiv društva. Ovo je ljubav. Najčistija, najdublja, najiskrenija ljubav. Ljubav žene koja je izabrala da ne čeka savršen trenutak, već da stvori svoj.
Pišem ovu priču za sve žene koje se osećaju same. Koje slušaju kako je „prirodno“ jedini pravi put. Koje su se nagutale tišine i nerazumevanja. Koje se plaše da ih bez partnera niko neće shvatiti ozbiljno kao majke.
Vi ste dovoljne. Vaša ljubav je dovoljna. Vaša snaga, intuicija, želja – sve je dovoljno.
I znajte – niste same.
A.M.
