Neverovatno je to koliko jedan minut može da utiče na svest, na život, na sreću, na nadu, na ljubav. Eto, toliko nam je ponekad potrebno da se uzburkaju osećanja i probude nade. Samo 60 sekundi.
Danas je zazvonio moj telefon, prekinuo tišinu, prekinuo neki uobičajeni minut i pretvorio taj isti minut u jedan malo posebniji. Javljaju iz Centra za socijalni rad da su nam dodelili termin za razgovor u okviru procene za usvajanje :). Prvi naš razgovor sa socijalnim radnicima za godinu dana čekanja.
Srce mi je poskočilo. Jedva sam se sabrala i zapisala datum i termin. Čekali smo toliko dugo taj poziv i trebalo bi da smo spremni za njega, da sam spremna… ali ipak sam se uzbudila i moje biće je obuhvatila neka emocija radosti pomešane sa nadom.
Od tih 60 sekudni razgovora se odmah kao zaraza raširila nada i vera da će ipak Mara uskoro držati za ruku svoju seku, koju pominje svaki dan i kojoj je već odvojila igračke i garderobu. Često pita kada će nam doći seka i gde je ona sada. Odogovorimo joj dečije, da razume. Pametna je, strpljiva.
Ovaj put ne smem da joj kažem da smo prišli milimetar bliže. Ne želim da ovako mala već oseti brigu koju mi nosimo u sebi.
Kada se veza prekinula i razgovor završio odmah sam počela da zamišljam kako se igraju, druže, vole i kako se u kući čuje graja dvoje dece, dve sestre, koraci u trku… Zaista jedva čekamo da se procedura završi, čekamo da vidimo njen lik, čujemo njen glas, pokažemo koliko želimo da budemo njena porodica i koliko ljubavi skupljamo za nju.
Hvala Bogu, pokrenuli smo se ♥️♥️
Autorka: Dragana Krstić
