Da ste me pre četiri godine pitali šta ću raditi na pragu tridset prve godine, rekla bih da bih bila srećno udata sa jednim ili dvoje dece koja trčkaraju oko mog muža i mene. Bilo bi mi teško da se izvučem s njim za neko vreme provedeno jedan-na-jedan, jer bi to bilo retko i teško da bi naišlo takvo vreme. Štedeli bismo da odvedemo našu decu u Diznilend, jer nijedan od nas nije imao priliku za to kao dete. Zamišljali smo kako bi se oči naše dece sijale od magije pri pogledu na dvorac Dizni. Mi bismo gledali kako se naša deca prilagođavaju svetu oko sebe i bili u strahu i čudu od umanjenih verzija sebe koje smo stvorili. Bili bismo srećni, u ljubavi i zadovoljni životom.
Ipak, ovo je samo savršen san, ali život nije uvek savršen – zapravo daleko od toga za nas koji još uvek koračamo sa neplodnošću i borimo se za naše čudo.
Dok sedim i pišem ovo, razmišljam kako ću u ponedeljak napuniti 31 godinu . Osećam se razočarano što se moj život nije razvio u ono čemu smo se moj muž i ja nadali. Vrlo smo srećni u braku, ali nema dece koja trče oko nas. Ne postoji ni štek za Diznilend. Umesto toga, postoji kreditna linija koja se ubrzano povećava zbog neplodnosti i neuspelih procesa vantelesne oplodnje.
Tamo gde bi trebalo da bude radosti i čuda gledajući kako naša deca odrastaju, postoji bol u srcu i čežnja. Ređaju se zakazani lekarski pregledi i smanjuje procenat za uspeh sa svakim neuspelim pokušajem. Tamo gde je nekada bio optimizam, sada postoji strah. Postoji strah da nikada nećemo imati taj život iz snova za kojim smo oduvek čeznuli i strah da život nikada neće u potpunosti biti kompletan ako ne uspemo da dobijemo biološku decu.
Postoji tuga što su mnogi oko nas blagosloveni svojom predivnom decom i možemo to doživeti samo kao neko sa strane, dok nam je osećaj roditeljstva ka kome težimo potpuno stran.
Kada se vratim u prošlost u dobi od 27 godina kada smo prvi put pokušali da dobijemo bebu, bilo je toliko nade, uzbuđenja i pozitivnosti. Bili smo ispunjeni iščekivanjem da se one dve linije pojave na testu trudnoće i zamišljali izgled naših roditelja kada bismo im rekli da će biti dede i bake i da će moja nana konačno biti prabaka!
Sa svakim mesecom i godinom koja je prošla, uzbuđenje se pretvaralo u frustraciju, stres i anksioznost. Nada je prerasla u zabrinutost da nam ovo možda neće nikada uspeti. Sreća je izbledela i došla je depresija. Onda sam se zapitala: “Kada je neplodnost počela da vlada mojim životom?” Odgovor je bio očigledan – u trenutku kada je dijagnostifikovana. Od tada smo stavili svoje živote na čekanje i rekli ne stvarima jer “možda ću zatrudneti” ili “potreban nam je novac za IVF” ili “Ne mogu da pijem alkohol, jer šta ako je ovaj mesec taj mesec!” Tada sam shvatila da se stvari moraju promeniti za nas dvoje, i zbog našeg zdravog razuma i naše emocionalne dobrobiti.
Imate samo jedan život na ovom svetu – ŽIVITE GA!
Rekavši to, upravo smo se vratili iz šest veličanstvenih noći provedenih na plaži, ispijajući ukusna pića, jedući dobru hranu, plivajući, odmarajući se… Prvi put u protekle dve ili tri godine otkako smo bili do kolena u IVF-u i lečenju neplodnosti, osetila sam da se u meni ponovo pojavila iskra života. Oboje smo se osećali opušteno, srećno i mirno. Zaboravili smo na sve naše borbe i sada smo fokusirani na sadašnjost. O tome se radi u životu. Provodite vreme sa ljudima koje volite radeći stvari koje volite. U redu je da se podsećamo na to povremeno, tokom ovog neverovatnog uspona na uzbrdici koji zovemo neplodnost. Mi smo ratnici, povremeno je i ratnicima potreban predah. Ovde sam da vas podsetim da uzimanje toliko potrebnog i zasluženog odmora NIJE znak slabosti i NIJE odustajanje. Važno je napuniti gorivo i napuniti baterije tako da ste spremni da se suočite sa sledećim izazovom ili budete spremni da proslavite svoj uspeh sa svim što imate!
Izvor. www.fertilitymatters.ca
