Kroz razne faze procedure vantelesne oplodnje, od planiranja, do traženja “recepata za uspeh”, preko sakupljanja informacija na forumima i guglu, svaka žena prolazi kroz iste planove, strahove i misli. Jedna od njih je i “Šta uraditi na dan embriotransfera kako bi poboljšala šanse za uspeh?“
Nakon mnogo godina, uspona, padova, googlanja i online ćaskanja shvatiš da postoji samo jedna stvar – da živiš sadašnji trenutak! I baš sam to i uradila! Bez straha, sumnji, vaganja da li bi bilo bolje ovako ili onako, planiranja… Prestala sam da mislim na sutra i usredsredila sam se na sadašnjost. Da volim danas i živim za danas, da šetam i dišem punim plućima… Rešila sam da sebi ne dozvolim da izgubim ni jednu sekundu svog života i izgledalo je kao da prisustvujem najčarobnijem momentu koji sam ikad doživela. Prihvatila sam svoj život, zagrlila ga i izgledalo je kao da sam otvorila nove vidike. Zapravo, samo sam se otrgla učaurenoj svakodnevici prepunoj strahovanja i planiranja.
Trenutno sam na VTO klackalici. Iako se borim da ovaj osećaj sačuvam, bojim se da on počinje da bledi i da svakim napisanim slovom nestaje spokoj koji svakim atomom snage želim da sačuvam jer ulazim u ono, svima nama dobro poznato, dvonedeljno čekanje, kada ću znati da li se moj čarobni zamotuljak zadržao. Iako su mi i misli i molitve upućene njemu, neprestano šaljem lepe vibracije ne bi li ostao tu gde treba, u mom stomaku, s vremena na vreme savlada me strah koji mi za tren sledi celo telo i podseti na onu užasnu misao da možda nikad neću postati majka.
U meni se neprekidno smenjuju lepi prizori i vera da sam sada konačno trudna, i užasna, hladna praznina u stomaku koja vrišti da možda opet nismo uspeli. Treperim između želje i praznine, kao da me talas zapljuskuje i ne da mi da podignem glavu. Baca me na pučinu i vuče na dno.
Naš put je bio težak – dug, naporan, emotivan i svakako skup, ali… To je naš put. Ne postoji prečica do sreće. Sve sam pokušala, svaki deo sebe utkala sam u ovu borbu, poslednji atom snage dala i probala čak i one najbesmislenije stvari koje sam pronašla na internetu. Zaista sam SVE pokušala!
Došla sam u fazu da nam ništa više ne preostaje – osim da prihvatim stvari kakve jesu i uživam u ovom momentu koji će već sutra proći. I uspela sam… Samo na trenutak…
Kao na filmu, bio je savršen dan. Oči sam otvorila nekoliko sekundi pre alarma, dovoljno da pomislim da nikada nisam primetila kako je divno jutarnje sunce koje obasjava našu spavaću sobu. Okrenula sam se ka mužu, poljubila i šapnula mu: “Ovo je naš dan. Danas idemo po našu bebu!“
Po već ustaljenom pravilu, torba sa srećnim čarapama i garderobom čekala je pored vrata. Imali smo zakazan termin u klinici vrlo rano ujutru. Čini mi se da je put do klinike nikad kraće prošao, nismo mnogo pričali, pevušili smo tiho usput. Razmišljala sam o tome kako većinu stvari pored puta nikada do sad nisam ni primetila, ni kuće ni radnje, a ni sama ne znam koliko puta smo prošli ovim putem.
Koliko čvrsto smo se držali za ruke u klinici shvatila sam tek kad sam mu pustila ruku, kada me je sestra pozvala da obućem spavaćicu. Duboko sam uzdahnula, nasmejala se, okrenula i zadržala njegov zbunjeni lik u glavi. Mislim da je bio nervozniji od mene.
Koračala sam tako sigurno, ubedila sam sebe da idem po svoju bebu. Krenula sam da se upoznam sa svojim embrionom, da udruženim snagama opstanemo i usrećimo tatu!
I soba za transfer je izgledala drugačije nego ikada. Svetlo je bilo slabo, svirala je neka divna muzika… Ne sećam se muzike sa nekih predhodnih transfera. Sada je sve bilo nekako spokojnije. Prvi put, a nije bilo malo ovakvih, prvi put sam se osećala kao da nisam u ordinaciji, već da je sve oko mene čarolija.
Legla sam i ponovo se nasmejala… Znala sam da će za koji trenutak embriolog dodati moj embrion doktoru i nisam mogla da sakrijem suze. Osećala sam se kao da treperim kada mi je doktor tiho rekao da pogledam u ekran. I to je bila moja magija, moje zvezdano nebo… Moja zvezda… Moja čarolija… Naravno, to je bila moja materica na ultrazvuku, ali sam u tom trenutku znala da ukoliko želim uspeh, moram da zadržim ovu ljubav koju nosim u sebi i koja čeka moju zvezdu…
I odjednom se pojavila, kao zvezda padalica, moja zvezdica, moj dečak ili devojčica… Moj embrion koji sam nikad spremnije sačekala…
Vantelesna je teret… Često je doživljavamo kao stres, tugu i omču oko vrata… Ali postoji taj trenutak, taj magični trenutak koji ljudi koji ne idu na vantelesnu oplodnju ne mogu videti i ne mogu doživeti. Momenat kada vidimo svoju bebu pre nego ona zapravo to i postane – naša beba! Tu magiju, tu čaroliju imamo privilegiju da vidimo samo mi, VTO borci. Nemojte dozvoliti da ga zbog iščekivanja i straha propustite. Uživajte u njemu, možda je baš on taj koji ćete detetu prepričavati pre spavanja…
Ukoliko imate bilo koje pitanje u svakom trenutku možete pozvati Centar za vantelesnu oplodnju na besplatan broj 0800 333 030.
Autorka: Marijana Arizanović
