Tokom više od dvadeset godina prakse, dr Martin Hrehorčak, pomogao je hiljadama parova koji se bore sa neplodnošću, uključujući i arapsku princezu i njenog supruga. “Nikada mi ne bi palo na pamet da nekoga odbijem zato što je mlad, star, mršav, debeo, ovakav ili onakav. Važno je nemati predrasude. Osnivanje porodice je odluka koja se tiče samo i isključivo budućih roditelja. Naravno, postoje neka ograničenja, ali moj zadatak je da učinim sve kako bi žene iz naše klinike otišle trudne i zadovoljne.” kaže dr Hrehorčak.
Dr Martin Hrehorčak, diplomirao je 1997. godine na Prvom medicinskom fakultetu na Karlovom univerzitetu u Pragu. Svoje obrazovanje i iskustvo dodatno je produbio u oblasti akušerstva i ginekologije u Univerzitetskoj bolnici Motol kao i na Karlovom Univerzitetu u Pragu. Profesionalni i životni put ovog lekara odveo je dr. Hrehorčaka u Veliku Britaniju, gde je radio u IVF centru City Fertility u Londonu, gde je vremenom postao šef klinike. Kao stručnjak za neplodnost i ginekologiju učestvuje na kongresima širom sveta i drži predavanja, posebno o sopstvenim istraživanjima u oblasti reproduktivne medicine i onkoginekologije. Dr Martin Hrehorčak je upisan na listu specijalista GMC – Britanskog udruženja fokusiranog na poboljšanje medicinskog obrazovanja. Imenovan je za instruktora transvaginalnog ultrazvuka od strane BSF-a (Britanskog društva za plodnost).
Da li postoji par koji posebno pamtite iz perioda stažiranja?
Sećam se većine od hiljada budućih roditelja koji su došli da me vide. Svaka njihova priča mi je bitna i posebna, i svakoj pristupam veoma individualno. Posebno sam srećan zbog onih parova koji mi se vraćaju po svoju drugu ili sledeću bebu.
Posle koliko vremena se parovi obično vraćaju?
Uglavnom posle oko dve godine. Ovo je takođe primer arapske princeze. Zahvaljujući vantelesnoj oplodnji, sada podiže troje prelepe dece.
Kako je arapska princeza došla do vas?
Preporučio me je kolega iz Nemačke. Bio je to prilično komplikovan slučaj. I princeza i njen partner bili su veoma ljubazni. Ceo period lečenja proveli su u Češkoj, čak su dovodili i svoje lekare u našu kliniku, ali su poštovali moj predlog lečenja. Na kraju su otišli zadovoljni i sa fotografijom sa ultrazvuka u džepu. I posle nekoliko godina su se vratili.
Dugo ste radili u inostranstvu. Da li je potpomognuta reprodukcija drugačija u svetu i kod nas?
Bolesti su svuda iste. Pristup tretmanu i njegova dostupnost su različiti. Bio sam deset godina u Londonu, tamo su neki procesi uređeniji. Pristup lečenju je lošiji zbog različitih ograničenja koja se takođe razlikuju po regionima. Osim toga, pregledi su skupi. U Češkoj, lečenje neplodnosti je na visokom nivou i relativno dobro ga podržavaju osiguravajuća društva. To treba da cenimo.
U čemu, pak, Češka zaostaje?
Postoji ogroman nedostatak pristupa reproduktivnoj medicini za osobe bez partnera ili istopolne parove. To je svakako nešto na čemu bi Češka trebalo da radi. Takođe nemamo jasna pravila za surogat majčinstvo. U Britaniji je, na primer, uključivanje surogat majki u proces potpomognute oplodnje bolje regulisano zakonom i vodi se računa o zaštiti i surogat majki kao i roditelja.
Radili ste i u državnoj bolnici. Kako se razlikuje rad u privatnoj klinici?
Imam više vremena za pacijente, i samim tim obraćam više pažnje na njih nego u državnoj bolnici. Sa njima razgovaram i o naizgled nepovezanim problemima, jer za to imam prostora i znam da pacijenti moraju da znaju da sam tu za njih i neću potceniti nijedno njihovo pitanje ili nedoumicu. Sigurnost i psihičko blagostanje žene su izuzetno važni za začeće. Ovde sam da pomognem paru da ostvari svoj san o potpunoj porodici. A psihološka podrška je suštinski deo celog procesa.
Ali zar nije opštepoznato da su lekari ravnodušni prema dijagnozama i pričama pacijenata, jer bi inače morali da polude od negativnih slučajeva?
Nemamo kožu nilskog konja. Ili bar ja sigurno ne. Trudim se da svoj posao ne nosim kući, ali me dirnu priče parova do kojih mi je stalo. Situacija kada moram paru da saopštim loše vesti mi je jako teška i to doživljavam zajedno sa pacijentima. Na sreću, takvih situacija je vrlo malo. Obično smo u stanju da pronađemo rešenje čak i za komplikovan problem.
Da li su uzroci neplodnosti danas drugačiji nego kada ste vi počinjali u ovom polju?
Pre trideset godina, češće smo se susretali sa problemima sa jajovodima, kao što su upala ili vanmaterična trudnoća. Sada je, s druge strane, mnogo češći loš kvalitet spermatozoida i jajnih ćelija.
I jedno i drugo je povezano sa godinama. Dakle, da li je recept za neplodnost da parovi što pre počnu sa pokušajima da dobiju bebu?
Vremena su se mnogo promenila. Malo ko je spreman da osnuje porodicu sa osamnaest ili dvadeset godina. Uslovi za to nisu pogodni, potrebno je vreme da se diplomira, nađe partner, izgradi karijera i okruženje. Mislim da je obrazovanje važno. U Češkoj, iako ljudi imaju osnovnu svest o činjenici da plodnost opada sa godinama, to nije dovoljno.
Šta treba da se uradi?
U srednjoj školi razgovaramo sa devojkama o tome kako da ne zatrudne, ali treba da im kažemo i kako da zatrudne kada za to dođe vreme. Reprodukcija ima svoje granice i o tome se uopšte ne priča. Devojke bi trebalo da imaju ove informacije kako bi mogle da planiraju svoj život na informisan način. Za njih može biti veoma zbunjujuće da vide starije trudnice među poznatim ličnostima. Moraju da znaju da to definitivno nije norma.
PR TEKST
