Reportaža o Emini Ilić

„U GAK Narodnom frontu me dočekuju prijatne sestre, zagušljivo je i velika je gužva. „Nas“ je puno, a lekara malo. U ruci držim gomilu papira, hrpa analiza koje ne umem da protumačim. Doktor mi saopštava da imam prava na inseminaciju. Praktikuju je tri puta pre vantelesne oplodnje tamo gde može… ali i tamo gde ne bi trebalo. Na inseminaciju dolazim za tri dana ali danas prvo moram da primim jednu injekciju. Lekar mi saopštava da oni nemaju neophodni Pregnil i da ga je nestašica po apotekama. Tu injekciju moram da primim danas do 13 časova. Košta 5000 dinara. Sada je 12 časova. Izlećem ispred klinike, obliva me hladan znoj, počinjem glasno i nekontrolisano da plačem. Iz provincije sam, Beograd ne poznajem. U novčaniku nemam toliko para. Palim cigaretu i na guglu pronalazim apoteke koje su u blizini. Prva apoteka je velika i deluje snabdeveno. Zatražim im stop injekciju, nemaju. U drugoj apoteci – isto. Treća se jedva vidi sa ulice, izleda, blago rečeno, kao špajz. Gotovo obeshrabrena ulazim – imaju stop injekciju i prodaju na komad za 1000 dinara! Trčim nazad do klinike i oko 13 časova primam injekciju“.

Dešava se, biće bolje sledeći put

Napolju je hladni januarski dan, ona u svojoj ugrejanoj kući kuva kafu i kroz osmeh dobacuje da joj je „to tek druga od jutros“. Otvara ulazna vrata kako bi svog psa pustila unutra da se ugreje jer je napolju baš zavejalo. Dnevna soba je zamirisala na kafu, ona pali cigaretu i započinje svoju priču. Emina Ilić je jedna od žena koja se stoički i hrabro bori sa problem neplodnosti.Sticajem okolnosti u vanbračnu zajednicu prvi put ulazi u 39. godini. Željena, prirodna trudnoća se završava „missed-om“, što znači odsustvo srčane radnje, uginuće ploda. „To dobro podnosim, jer sve dok se to nešto naziva samo embrionom nije toliko strašno. Obraćam se doktorki iz GAK Narodnog fronta, koja mi daje savet da se to eto dešava i biće bolje sledeći put“. Lekari koji se bave sterilitetom smatraju da ako nakon 6 meseci ne dođe do trudnoće, postoji problem. Nakon godinu dana ona odlazi kod svog ginekologa u Domu zdravlja u Požarevcu da se raspita. Zakon nalaže da država finansira proces vantelesne oplodnje do 40. godine, tako da je njoj ta pomoć sada u startu uskraćena. Ipak ginekolog je upućuje da ona i njen partner urade neophodne analize, ne bi li pronašli rešenje za njen problem. „Ja sam svoje analize odradila. Suprug žestoko negoduje jer on zna da je kod njega sve u redu. Jako sam pogođena emotivno. Prvo, pomenuti komentar odmah bez osnova mene definiše kao problem. Drugo, suprug je odustajanje definisao rečenicom – ne pada mi na pamet da se ja fortam po lekarima“.

„ON ZNA DA JE KOD NJEGA SVE U REDU“

Promuklost u glasu suzbija gutljajem vode i objašnjava kako je TV emisija u kojoj gostuje Sandra Jovanović, predsednica udruženja Šansa za roditeljstvo podstakla njenog supruga na razmišljanje o vantelesnoj oplodnji. Zakon je u međuvremenu promenjen, starosna granica je do 42. godine, ali se Emina po drugi put mimoilazi sa zakonom pošto u tom trenutku ima 43 godine. Ponovo krećem od ginekologa u Domu zdravlja. Dočekuje me ista doktorka. U želji da me motiviše, u kompjuteru pronalazi osobu koja je u 48. godini života uspela pomoću vantelesne oplodnje da zatrudni. Dobijam uput za GAK Narodni front. Odlazim u Beograd ne baš informisana šta to tačno može o trošku države, a šta ne.

Moraš biti jaka kao metamorfne stene

Otpija poslednje gutljaje kafe i priseća se atmosfere u Narodnom frontu u trenutku kada dolazi sa suprugom na inseminaciju. „Unutar klinike je jako toplo, a napolju jako hladno. Skidam jaknu, skidam džemper i sve to držim u rukama zajedno sa torbom punom papira. Već dugo čekamo u redu. Navlačim džemper, navlačim jaknu i izlazim napolje da zapalim cigaretu“. Zbog neuslovnosti prostora za davanje sperme proces se odužuje pa dolaze skoro pred kraj radnog vremena. U redu čekaju više od pola sata jer lekar ne dolazi. Ovaj proces je uzaludan ako se puno čeka. Nakon 15 dana od odrađene inseminacije saznaje da je ishod negativan iako su viđena 3 folikula. „Ta 3 folikula mi daju nadu“. Ona ponovo odlazi na kliniku po savet šta dalje. Saopštavaju joj da njoj inseminacija i ne može mnogo pomoći i da joj je potrebna vantelesna oplodnja. Putem facebook grupa koje se bave tematikom vantelesne oplodnje počinje da se informiše o klinikama. „Zbog lošeg iskustva sa Narodnim frontom, otpisujem to u startu. Mi nemamo toliko novca, ja nezaposlena, a suprug radi kao računovođa u školi sa malom platom. Njegovi roditelji imaju visoke penzije, ušteđevinu i hteli su, navodno, da nam pomognu“. Odlučuje se za kliniku u Pragu jer je „najviše hvale bilo na njen račun“. Putem skajpa razgovara sa doktorom koji govori srpski i on je ubeđuje da joj je potrebna donacija i da su joj šanse da se ostvari trudnoća jako male. ,,Traži neke analize koje ja nisam radila, prihvata neke zastarele analize koje su mi ostale od inseminacije i prepisuje terapiju stimulacije. Cena terapije je previsoka, ali pribavljam je. Posle te terapije sledi ultrazvuk koji se mora odraditi tačno određenog dana. Međutim u Domu zdravlja se za ultrazvuk mora zakazivati mnogo unapred. Nakon „potezanja veza“ uspevam da odem na bitan ultrazvuk, gde me pritom vozi komšinica jer je moj suprug baš tad „imao važnija posla“. Na ultrazvuku je viđen jedan jedini folikul. Komšinica od besa što je moralo tako, počinje da plače. Ona je devojka, ima toliko godina koliko bi imala moja ćerka da sam zatrudnela mlada. NJene suze mi teže padaju od tog jednog folikula“. Ponovo pali cigaretu i priseća se da joj je u tom trenutku kroz glavu prolazilo samo to da mora biti jaka baš kao metamorfne stene. To je objašnjivo s obzirom da je Emina po zanimanju geograf. Na fakultetu sam ih zvala „kamenje“, a sada mi je svaka prošla kroz glavu.

Bolje da to uradi sa tuđim, nego sa našim parama

U naš razgovor umešao se njen pas, nemirno trčkarajući po sobi ne bi li privukao pažnju. Ona se izvinjava što je razgovor prekinut i odlazi da ga izvede u dvorište. Vraća se promrzlih ruku i pokušavajući da se brzo ugreje iznad šporeta nastavlja svoju priču objašnjavajući na koje je sve načine pokušala da dođe do novca neophodnog za vantelesnu oplodnju. Njena opštini daje 100.000 dinara ali tek kada se postupak završi. To je novac koji može pokriti samo stimulaciju i deo vitamina. Na poziv majke male Une, prve devojčice koja je na svet došla pomoću novogodišnje emisije Veče sa Ivanom Ivanovićem, odlučuje da se i ona prijavi. „Suprug je pristao misleći da je sve to nameštaljka i da ne postoji šansa da baš nama dodele besplatnu vantelesnu oplodnju. Nije bio u pravu, pozvali su nas. Suprug mi saopštava da ne želi da učestvuje u tome. Pokušam da lepo obrazložim…pokušam svađom… odgovor je i dalje ne. To je bilo negde u decembru i pamtim da je bilo isto ovako hladno. Danima besciljno tumaram ulicama uprkos hladnoći pokušavajući da smislim način da ga ubedim jer znam da je to prilika koju ne smemo da propustimo“.

Emina zastaje na trenutak, otpija poveći gutljaj vode i nastavlja priču sa kiselim osmehom na licu. „Veče pred, njegovi roditelji ga ubeđuju da prihvati da ode sa mnom jer -znaš da je uporna, bolje da to uradi sa tuđim nego sa našim novcem.“ Uzima mobilni telefon i nalazi snimak te emisije kako bi me uverila da je na snimanju vladala pozitivna energija, da su svi bili profesionalni, da niko nije postavljao neprijatna pitanja i da su se svi puni optimizma i nade uputili na kliniku kojoj su pripali. ,,Klinika daje sve od sebe, i više od toga. Napokon neko koga interesuje baš moj problem. Doktorka uspeva da izvuče za moje godine 5 folikula i da oplodi 3 jajne ćelije“.

Ustaje i odlazi do ormara ne bi li pronašla slike sa ultrazvuka. Pokazuje mi slike embriona i objašnjava kako je imala običaj da ih naziva cvetićima. Jedan „cvetić“ uspeva da se implantira. ,,Tada smo prvi put čuli otkucaje srca bebe, to je nešto što se ne može opisati rečima“. U sobi je zavladala tišina, čuje se još samo pucketanje vatre i u daljini lavež psa koji još uvek neumorno trčkara dvorištem. Napolju je već počelo da se smrkava, a Eminine oči su zasijale u polumračnoj sobi. Pokušavajući da se izbori sa suzama, nekoliko njih se iskralo. Steže svoje slike sa ultrazvuka i jedva čujnim glasom završava svoju priču. „Nakon povratka kući požalim se da je vrlo neljudski stav njegovih roditelja koji ne mare i ne pružaju podršku. Sledi velika svađa jer je njemu bitnije odbraniti čast roditelja od neiritiranja supruge koja nosi njegovo dete i kojoj su stresne situacije strogo zabranjene. Idem na sledeću kontrolu, opet missed. Ne čuje se više srce. Zakazana kiretraža.To nešto implatirano čije sam srce čula više nije bilo nešto, nije embrion već jedna devojčica koja nije došla na ovaj svet“.

Moje ime je Emina Ilić. Imam 45 godina. Iza sebe imam jednu vantelesnu oplodnju, tešku depresiju i pokušaj samoubistva. Iako volim decu, nemam u planu da ponovo pokušam vantelesnom oplodnjom. Razlog su odnosi u braku i novac. Država obećava nove zakone, pričaju o natalitetu…Ja sam samo želela da se zaposlim i sama platim postupak, ali posla ovde nema. Plan mi je da savladam programiranje, naučim nemački, i odem iz zemlje. Ovako kako stvari stoje i ne želim opet da imam cvetiće, ne želim da opet neki dečak ili devojčica nestanu i da im samo jednom u životu čujem otkucaj srca. Želim da poručim svima koji se bore sa sterilitetom da ne prave grešku koju sam ja napravila, da ne čekaju toliko dugo. Znam da nema para, znam da su loši odnosi u porodici, ali budite metamorfne stene. Usudite se.

Članak napisala: Trailović Milica