Znala sam da će mi biti teško da pustim dete da krene u školu ali nisam baš mogla da pretpostavim da će se u ovolikoj meri slomiti sve u meni kada se to desi.

Svi oko mene su uzbuđeni, ponosni, nasmejani. Fotkaju rančeve, obučeni kao prinčevi i princeze, u novim stvarima sa novim emocijama na licima. A ja… ja stojim i pokušavam da zadržim suze. Ne zato što je polazak u školu tužan — nego zato što je čudesan. I strašan.

Zato što sam čekala predugo da bih sada znala kako se to „opušteno“ radi.

Jer moje dete nije došlo lako.

Došlo je posle godina i godina lečenja, čekanja, pregleda, razočaranja i ćutanja. Godinama sam gledala tuđe školske torbe i mislila da možda nikada neću doživeti taj trenutak da svoje dete spremam za školu. Zato danas, kad stojim pored Marije dok se vrti oko svoje ose i smeje se, svaki njen pokret ima težinu čuda.

Sećam se prvog dana kad sam je ostavila u vrtiću. Tada sam prvi put osetila taj užasan pritisak u grudima — mešavinu straha, ponosa i tuge. Ona se smejala, mahala mi i ulazila među drugu decu, a ja sam, čim su se vrata zatvorila, plakala kao dete.

Sećam se i mirisa hodnika, onog zvuka brave kad se zatvore vrata, kao da je neko zaključao deo mene unutra.

I sve te godine koje su sledile, bile su jedno veliko učenje — kako pustiti, a ne izgubiti.

Kako ne proveravati sto puta da li je jela, da li spava, da li je neko slučajno povredio?

Kako naučiti da dete ima svoj svet, svoje male borbe i radosti koje nisu samo tvoje?

Ali kad si dete čekao toliko dugo, svaka sekunda s njim je dragocenost. Svaki njegov osmeh ima težinu života.

Zato su rastanci, pa makar bili i na par sati, za nas majke „dugočekane dece“ uvek pomalo bolni.

Jer mi znamo šta znači prazna stolica u kuhinji, šta znači tišina u sobi u kojoj si godinama čekao da se začuje dečji glas.

I evo nas sada — novi početak.

Marija kreće u prvi razred.

Nova torba, nova sveska, nova učionica.

A u meni stari strah, ista ona knedla iz vremena vrtića. Dok se mučim sa kikicama (nikad nisam umela vešto da ih pletem), gledam je u ogledalu i mislim: Bože, kako je brzo porasla.

Još juče sam je držala u naručju, budila se noću da proverim da li diše, a danas mi govori:

„Mama, nemoj da plačeš, sad sam velika.“ Kao da je u jednoj rečenici sažela sve moje godine učenja, i moje, i njene.

Na školskom dvorištu gužva, roditelji, učitelji, a ona stoji ponosno, s rancem koji je skoro veći i teži od nje.

Drži me za ruku, ali osećam da joj više nisam potrebna na isti način.

Samo još na trenutak, dok ne upozna učiteljicu, a onda pušta moju ruku.

Taj trenutak me preseče, taj mali, gotovo neprimetan pokret. I opet čujem onaj stari zvuk, vrata koja se zatvaraju, kao pre nekoliko godina, u vrtiću.

Samo što sada ta vrata ne vode u igraonicu, već u jedan novi svet, pun obaveza, knjiga i novih koraka ka samostalnosti.

Dok koračam ka izlazu iz dvorišta, suze mi same teku. Ne krijem ih. Nema potrebe. Svaka od njih je zahvalnost što sam dočekala ovaj trenutak, što sam preživela sve one dane neizvesnosti, terapija i bolnih rečenica lekara, što sam dobila priliku da stojim ovde, da mašem svom detetu koje ide ka svom životu.

Znam da će sutra biti lakše :)

Znam da će se brzo naviknuti, da će steći drugare, da će naučiti da čita i piše. Ali ja ću verovatno još dugo, kad ujutru krene, ostajati na vratima i gledati za njom.

Jer tako izgleda kad si čekao čudo — nikada ne prestaješ da ga gledaš s divljenjem i blagim strahom.

Kad se vratila kući posle prvog dana, trčala je i vikala: „Mama, bilo je divno!“

U njenom glasu je bilo toliko ponosa, a u mom srcu toliko mešavine radosti i bola da nisam mogla da govorim. Samo sam je zagrlila, jako, onako kako sam to radila kad je imala godinu dana. I pomislila: eto, to je život.

Sve ono što sam sanjala i čekala godinama — sada se dešava pred mojim očima.

I svaka suza, svaki pad, svaka injekcija i svaka neprospavana noć bili su vredni ovog trenutka.

I da, znam da ću i sutra opet plakati, ali sada te suze nisu od bola, već od ponosa i ljubavi, jer pustiti dete da raste ne znači izgubiti ga.

Znači verovati da si mu dao dovoljno ljubavi da zna da si tu, čak i kad nisi pored njega.