Autorka pesme: Maja Simić

Ja samo živim sa pola srca,

Sa pustom nadom da još jedno zakuca,

I ta nada poče u reku tuge da se sliva…

Planinu na grudima nosim, ali još uvek sam živa.

Stegnem to srce i prazne šake, nemo prođem pored trudnice svake.

Ne, nisam hladna, moje srce plače…

Ali ne smem da maštam jer boleće jače.

Ponavljam sebi: ne tuguj, ne osećaj nemir!

O, Bože, znaš li koliko boli što je za mene ovaj prizor nemoguć svemir?

U praznom stanu gde tišina caruje, moje se srce opet pustom nadom daruje –

Da ćeš mi nekad doći, željo moja živa,

Verujem u čuda, jer pred Bogom nikom nisam dužna niti kriva.

Ti bi, bebo moja, imala baku, deku i tetu…

Ti bi, zlato naše, bilo najvoljenije biće na svetu.

Eh, ta nada ko nožem me seče!

Ne smem da te zamislim, ali zbog tebe plačem svako veče.

Kad svako poljubi svoje i poželi lepe snove, ja zagrlim jastuk i suzama skupljam snagu za postupke nove.

Na sve pristajem – ne osećam ni ubod igle klete,

Samo da nikada više ne izgovorim: Ne, ja nemam dete.

Na sekund te zamislim, toliko luksuza dozvolim sebi,

Ne smem duže, jer stvarnost mi dozvolila ne bi.

Razdrma me odmah i šamar opali, ali u snu me grle ti prstici mali

i okice krupne i loknica meka – Bože, spavala bih pola veka!

Ja ti se nadam krajičkom duše,

Ne dozvoljavam da me suze uguše,

Da će svanuti dan da i ja poljubim taj prstić, da bol brže prođe,

Bože, usliši moje molitve, da sve na svoje dođe!

Zabranjeno je kopiranje i preuzimanje dela ili celog teksta bez navođenja izvora!