Autorka pesme: Maja Simić
Ja samo živim sa pola srca,
Sa pustom nadom da još jedno zakuca,
I ta nada poče u reku tuge da se sliva…
Planinu na grudima nosim, ali još uvek sam živa.
Stegnem to srce i prazne šake, nemo prođem pored trudnice svake.
Ne, nisam hladna, moje srce plače…
Ali ne smem da maštam jer boleće jače.
Ponavljam sebi: ne tuguj, ne osećaj nemir!
O, Bože, znaš li koliko boli što je za mene ovaj prizor nemoguć svemir?
U praznom stanu gde tišina caruje, moje se srce opet pustom nadom daruje –
Da ćeš mi nekad doći, željo moja živa,
Verujem u čuda, jer pred Bogom nikom nisam dužna niti kriva.
Ti bi, bebo moja, imala baku, deku i tetu…
Ti bi, zlato naše, bilo najvoljenije biće na svetu.
Eh, ta nada ko nožem me seče!
Ne smem da te zamislim, ali zbog tebe plačem svako veče.
Kad svako poljubi svoje i poželi lepe snove, ja zagrlim jastuk i suzama skupljam snagu za postupke nove.
Na sve pristajem – ne osećam ni ubod igle klete,
Samo da nikada više ne izgovorim: Ne, ja nemam dete.
Na sekund te zamislim, toliko luksuza dozvolim sebi,
Ne smem duže, jer stvarnost mi dozvolila ne bi.
Razdrma me odmah i šamar opali, ali u snu me grle ti prstici mali
i okice krupne i loknica meka – Bože, spavala bih pola veka!
Ja ti se nadam krajičkom duše,
Ne dozvoljavam da me suze uguše,
Da će svanuti dan da i ja poljubim taj prstić, da bol brže prođe,
Bože, usliši moje molitve, da sve na svoje dođe!
