Drage žene borci,
Pišem vam svoju priču sa ogromnom podrškom i ohrabrenjem ka ostvarenju vašeg cilja da postanete majke i uživate u najlepšoj ulozi na svetu, jer sam ja danas MAMA zahvaljujući donaciji jajnih ćelija.
Danas sam mama dvema devojčicama koje imaju 21 mesec. Jedna liči na mene i moju sestru, ima svekrvine oči, tatinu smejalicu na obrazu i dugačke trepavice. Moja druga ćerka liči na tatu, mada podseća malo i na mene i takođe ima tatine duge trepavice. Pitate se zašto sam rekla na koga liče?
Često naiđem na komentare u vezi donacije, kažu da to nisu naša deca, šta će reći okolina, kako žena da prihvati ceo proces i kako će suprug da se nosi sa tim…? Moj suprug i ja smo 17 godina u braku, sa 19 godina smo se uzeli, kada smo imali po 25 krenuli smo u prvi postupak vantelesne oplodnje, pa drugi, treći… I dođosmo do naših 33. rođendana i desetog pokušaja vantelesne oplodnje – praznih ruku, velikih nula, brdo injekcija, pregleda, intervencija, vitamina i reči da smo mladi i da će biti…
Postali smo stric i strina, tetka i teča, ali još ne mama i tata. Kada debelo zagazite u svet vantelesne, malo više čitate, pričate sa drugima o njihovim iskustvima i upijate, ne bi li možda sledeći pokušaj doneo pozitivan rezultat. Tako sam i ja. Na osnovu rezultata FSF i AMH hormona shvatila da sam za donaciju jajnih ćelija. Nije bilo lako preneti suprugu to saznanje, jer čitajući komentare žena kako suprug neće ni da čuje o tome, to neće biti njihovo dete i slično… Na moje veliko oduševljenje, njegove reči mi i danas odzvanjaju u glavi: Hvala Bogu što donacija postoji, mi ćemo dobiti naše dete i to je ono što je bitno, a ti ćeš odmoriti telo od silnih hormona.
Ni jednog momenta nismo razmišljali na koga će da liči, šta će reći okolina, borili smo se za isti naš cilj, da se i kod nas čuje smeh bebe, da guramo kolica, da ne spavamo noću i da i mi pozovemo rodbinu i prijatelje na rođendan našeg deteta. Verujte, sva naša rodbina, prijatelji, okolina nikada nisu pitali zašto baš donacija i slično, imali smo njihovu podršku. U to vreme donacija jajnih ćelija se radila samo u inostranstvu, ja sam sasvim slučajno saznala nešto o tome od prijateljice koja se takođe borila za potomstvo. Sigurna sam, da sam saznala ranije, bez mnogo razmišljanja bismo otišli.
Dobra stvar kod donacije je što ne primate hormone, imate pripremu endometrijuma, pregled određenih hormona i to je to. Mnogo sam bila rasterećena u tom smislu, jer nisam razmišljala koliko ću imati jajnih ćelija, koliko će biti embriona, da li ćemo doći do transfera, znala sam da me moje bebe čekaju kada budem spremna da idem po njih. Možda ćete pomisliti – lako je meni da pričam ovako, nisam u vašoj koži, u pravu ste, ali vrlo dobro znam koliko boli neuspeh, negativna beta, kada čujem da je komšinica, sestra, kuma, trudna, a ja još nisam.
Zato se nemojte plašiti donacije, prihvatite to kao jedino rešenje koje vam se nudi da biste se ostvarili u ulozi roditelja, koliko god da imate godina, to nije sramota!!!
Kada smo bili na klinici na konsultacijama, koordinatorka nam je naglasila da možda neće moći da pronađu donorku koja ima zelene oči kao ja i moju boju kose. Samo smo se nasmejali i rekli da želimo naše dete, živo i zdravo, nije bitna boja očiju, kose i slično. Mi smo u 35. godini dobili bliznakinje, posle 11. pokušaja vantelesne oplodnje i danas nema niko srećniji od nas i nema mi veće sreće kada mi ovih dana pišu žene sa kojima sam otvoreno podelila svoje iskustvo i koje su ostvarile trudnoću putem donacije – neke od njih su se i porodile, druge su na početku trudnoće.
Verujem da ćete se posle moje priče odvažiti na taj korak i uspeti, kao što smo mi uspeli i dobili NAŠU DECU, NAŠE POBEDNICE – Isidoru i Magdalenu.
Ljube vas i grle Isidora i Magdalena i navijaju za nove drugare i drugarice pobednike!
Autorka: Milana Ćuk
